REKAPITULACIJA RADA
Dragi studenti,
Nadam se da ste svi dobro i zdravo! i da vam ne pada baš teško izolacija u vanrednom stanju.
Podsetimo se dosadašnjjih aktivnosti koje smo imali u toku redovne nastave:
VEŽBE: INTRO / 19.02.2020. / Učionica 101 / 08.00
Ovo je bio uvodni čas na kojem smo ustanovili program i plan poseta muzejima i galerijama u Beogradu radi što uspešnije realizacije vežbi. Literatura za koju smo se dogovorili da će biti prateća na vežbama bila je "A History of Museology. Key authors of museological theory" koju je uredio Bruno Brulon Soares.
Publikacija je dostupna na navedenoj adresi kao javni izvor.
PREDAVANJA: INTRO / 20.02.2020. / Učionica 104, 11.30
Ovo je bio prvi čas predavanja na kojem smo definisali na koji način će se odvijati predavanja, kakva je struktura kursa, kao i koji zahtevi su postavljeni pred studente u cilju polaganja ispita.
Obavezna litaratura za kolokvijum je Ivo Marojević "Uvod u muzeologiju", Filozofski fakultet Univerziteta u Zagrebu, 1992.
Obavezna literatura za ispit je "Vodič kroz muzejske studije / A companion to museum studies" (Ur. Šeron Mekdonald / Ed. Sharon Macdonald), Beograd: 2014 / Oxford: 2006.
Pomoćnu literaturu predstavlja ICOFOM-ovo izdanje “Key concepts of museology” koji je uredio Francoise Mairesse, iz 2010.godine
http://www.icom-italia.org/wp-content/uploads/2018/02/ICOMItalia.KeyconceptsofMuseology.Pubblicazioni.2010.pdf
VEŽBE 1 / 26.02.2020. / Narodni muzej u Beogradu, 10.00
Izložba “Praznik malih prijatelja”,
stručno vođenje istoričarke umetnosti Jasmine Novaković
Prvi čas vežbi održali smo na izložbi flamasnkog umetnika Jana Fabra u Narodnom muzeju, a priprema za čas bila je kontroverzna publikacija Društvo spektakla koja nas je uvela u jednu moguću perspektivu posmatranja savremene umetnosti i njenog odnosa prema kulturnom nasleđu.
Setimo se citata:
“181. U borbi između tradicije i inovacije, što je osnovna tema unutrašnjeg kulturnog razvoja istorijskih društava, inovacija je ta koja uvek pobeđuje. Ali, kulturnu inovaciju ne stvara ništa drugo do ukupno istorijsko kretanje; kretanje koje, postajući svesno sebe kao celine, teţi da ode s one strane sopstvenih kulturnih pretpostavki i tako se usmeri ka prevazilaţenju svih oblika odvajanja.”
Ili:
“189. Prodor istorijskog vremena u umetnost prvi put se ispoljava u baroku. Barok je bio umetnost sveta koji je izgubio svoje središte s kolapsom poslednjeg mitskog poretka: srednjovekovne sinteze ujedinjenog hrišćanstva i duha jednog Carstva, koja je uspostavila harmoniju izmeĎu nebeske i zemaljske vlasti. Ta umetnost promene neminovno je odisala efemernošću koju je otkrivala u svetu oko sebe. Ona je izabrala ―ţivot umesto večnosti‖ (Eugenio d‘Ors). Najveća dostignuća baroka bili su, pre svega, teatar i festival ili teatarski festivali, u kojima je jedini cilj svakog pojedinačnog umetničkog izraza bio da doprinese izgradnji scene koja je sluţila kao centar ujedinjavanja; ta scena bio je pasaž, izraz ugroţene ravnoteţe unutar vladajuće dinamike haosa. Donekle preterano insistiranje na konceptu baroka u savremenim estetskim raspravama, ukazuje na svest da umetnički klasicizam više nije moguć: svi pokušaji, tokom poslednja tri veka, da se uspostavi normativni klasicizam ili neoklasicizam bili su samo kratkotrajne veštačke konstrukcije, koje su govorile zvaničnim jezikom drţave (bilo apsolutne monarhije, bilo revolucionarne burţoazije zaogrnute u rimske toge). Ono što je sledilo posle baroka, bila je umetnost u još većoj meri individualistička i negatorska, koja je u talasima, od romantizma do kubizma, ponavljala svoje napade, sve dok nije potpuno rasparčala i uništila čitavu sferu umetnosti. Nestanak istorijske umetnosti, koja je bila deo interne komunikacije jedne elite i koja je za društvenu osnovu svoje polunezavisnosti imala donekle razigrane uslove koje su poslednji izdanci aristokratije uspevali da odrţe, takoĎe ukazuje na činjenicu da je kapitalizam prvi oblik klasne vladavine koji priznaje totalni nedostatak ontološkog kvaliteta; svoj smisao on nalazi samo u upravljanju ekonomijom, što ukazuje na gubitak svakog ljudskog umeća. Skladno jedinstvo baroknog ansambla, kojeg već dugo nema u svetu umetničke kreacije, u izvesnom smislu oţivljen je u današnjoj mahnitoj potrošnji čitave dosadašnje umetnosti. Pošto su sve umetničke forme prošlosti prepoznate i priznate istorijski, a zatim retrospektivno reklasifikovane kao faze jedinstvene ―svetske umetnosti‖, ta umetnost je postala deo globalne pometnje koja sama po sebi predstavlja neku vrstu barokne strukture višeg nivoa, strukture koja apsorbuje i sam barok i sve njegove moguće reinkarnacije. Naime, po prvi put u istoriji, umetnosti svih epoha i civilizacija mogu se sagledati i prihvatiti zajedno, a sama činjenica da je danas moguće sakupljati i prebirati po tim umetničko-istorijskim suvenirima ukazuje na kraj sveta umetnosti. U ovo doba muzeja, u kojem je umetnička komunikacija postala nemoguća, svi raniji umetnički izrazi prihvataju se na isti način: svi eventualni problemi u komunikaciji sa nekim od tih izraza pomračeni su današnjom nemogućnošću komunikacije u celini.”
PREDAVANJE 1 / 27.02.2020. / Učionica 104, 11.30
Na ovom predavanju bavili smo se položajem muzeologije u sferi naučnih disciplina, kao i položajem nauke uopšte.
Kondenzovali smo naša razmatranja na citat iz publikacije Umetnost i muzealnost, profesora Dragana Bulatovića:
„Humanistički orijentisano istraživanje pamti svoje nasleđe, pa i svoj predmet ograničava na probranu starinu kojom može da ostvari reprezentativnost svog učenja. U humanističkom okviru stvara se poseban rod restaurativne istorije koja konstituiše spomenik kao svoj instrument za proizvodnju kolektivnog identiteta.
Scijentizmi (izostavljanje vrdnosnih sudova iz fonda svog znanja) 19.veku nameću doktrinu muzejske zaštite radi institucionalizacije svog naučnog pogleda, proizvodeći svojevrsne parcijalne identitete. Posledično tome, Ddisciplinarna sebičnost rađa uske rodne celine sa namerom demonstriranja specijalističke izuzetnosti.
Muzeologija, zakasnelo (u sedmoj deceniji XX veka), nastoji da izađe iz prostora pomoćnih disciplina i formuliše muzejsku vrednost muzealnost, kao osoben naučni entitet, pokušavajući da ispuni važan formalni uslov za akademizaciju svog znanja. Heritologija vraća iz humanističkog repozitorijuma u svoj predmet celishodnost procesa baštinjenja sa namerom da objedini filozofske i pojedinačne naučne poglede na svet i ostvari, svojevrsnu nemoguću misiju: antropologizaciju multidisciplinarnosti.“
VEŽBE 2 / 04.03.2020. / Muzej afričke umetnosti, 10.00
Stručno vođenje kroz stalnu postavku, istoričarka umetnosti Ana Knežević
Pripremni tekst za ovaj zadatak odnosio se na “A History of Museology” i tekst Jan Doláka koji je posvećen Janu Jelineku, predsedniku ICOMa od 1971 do 1977.godine, kao i prvom predsedavajućem ICOFOMA (Međunarodnog komiteta za muzeologiju) od 1977.godine. Jelinek je upravljao Muzejom Moravske u Brnu,a 1963.godine je osnovao jedan od prvih programa za podučavanje muzeologije u region Istočne Evrope, na Univerzitetu Masarik (Masaryk).
Poseta Muzeju afričke umetnosti otvorila je pitanje globalnog poimanja muzeja i da li je ta perpsepktiva uopšte moguća imajući u vidu različite tradicije i kulturne izraze. Kao dominantno evropsko-severnoamerički pogled na svet, otvorilo se i pitanje post-kolonijalnih studija, restitucije i repatrijacije.
PREDAVANJE 2 / 05.03.2020. / Učionica 104, 11.30
Ovo predavanje bilo je posvećeno ključnim terminima muzeologije u sistemu autonomne nauke: „muzealnost“, „muzealizacija“ i „muzealija“, kao i muzeju kao najboljoj (ali ne i jedinoj) laboratoriji za „proizvodnju“ sećanja.
Terminološku okosnicu za razdvajanje muzeologije od proučavanja muzeja ponudio je Zbinek Z. Stranski i time definitivno utemeljio i današnje koncepte promišljanja sistema i razvoja pamćenja i sećanja, svejedno da li govorimo o institucionalnim ili vaninstitucionalnim kategorijama.
Setimo se okosnica:
“Predmet muzeologije nije muzej. Predmet muzeologije je specifičan odnos između čoveka i realnosti.”
“Muzealnost je osobina „predmeta“ da u jednoj realnosti bude dokument neke druge realnosti”
Obe “definicije” ponudio je Stranski u svom delu “Temelji opšte muzeologije”
VEŽBE 3 / 11.03.2020. / Galerija SANU, 10.00
Stručno vođenje kroz izložbi “Duhovno i kulturno nasleđe manastira Studenice – drevnost, postojanost, savremenost” (autor: akademik Miodrag Marković) istoričarke umetnosti Ane Vranješ
Pripremni tekstovi za ovu posetu bili su o Žorž Anri Rivijeri u Ig de Varanu (Georges Henri Rivière / Hugues de Varine ) od autora Bruno Brulon Soares i Ana Cristina Valentino. Zanimljivo je u kontekstu dislociranih eksponata (originala), izrađenih kopija, tehnoloških rešenja i intervencija savremeni(ji)h umetnika posmtrati rad i zalaganje Rivijera i Varana koji su (kao predsednici ICOMa) zastupali novi tip muzeja koji poštuje lokalnost, teritorijalnost, nasleđe in-situ, brigu prema okruženju, ljudima u aktuelnom trenutku. Dakle block-buster concept nasuprot koncepta “nasleđa među ljudima”. Obe ideje imaju i svoje prednosti i svoje mane.
PREDAVANJE 3 / 12.03.2020. / Učionica 104, 11.30.
Poslednje predavanje koje smo imali pred obustavljanje nastave ticalo se paralelnog razvoja muzeologije I muzeja, kao I podrobnije analize koncepata Zbineka Z. Stranskog onako kako ga je u svojoj knjizi “Uvod u muzeologiju” interpretirao Ivo Marojević. Fokus razgovora je bio muzeološkim funkcijama, odnosno na muzejskim teorijama Stranskog (strane 162-169, Marojević).
Čuvajte sebe i druge!
Pozdrav
Nikola Krstović
