 | Muzealizacija građanskih salona iz XIX vijeka |
|
Šta muzealizujemo kada muzealizujemo "salon"?
|
 | Re: Muzealizacija građanskih salona iz XIX vijeka |
|
Draga Katarina i ostali,
Sigurna sam da ostalima neće promaći sitne nesavršenosti ove prezentacije, zbog čega ću se ja koncentrisati na razliku između javnog i privatnog domena salona u XIX veku i (naših) današnjih virtuelnih prostora okupljanja.
Pre svega, za razliku od pomenutih salona, ovde je očigledno odsutna ili apstrahovana čulna dimenzija. To podrazumeva i odsustvo reprezentativnosti, indirektnog i simboličkog govora enterijera i atmosfere. Prostor internetskih foruma i društvenih mreža svakako nije autorizovani prostor jedne porodice; on pripada svima prisutnima i u tom pogledu je lišen hijerarhičnosti, prethodno utvrđenih uloga i sl., zbog čega nije participativnog već kolaborativnog karaktera.
Ali najveća razlika tiče se same prirode javnog i privatnog nekada i danas. U XIX veku se uspostavlja oštro razgraničenje ta dva domena. Građanski buržoaski salon očito funkcioniše kao neka vrsta međuprostora ili tampon zone; on ublažava i istovremeno održava njihove međusobne granice: privatnost je tu idealizovana i prisutna tek u formi stilizovanog mizanscena u službi javnosti, dok je javnost "razoružana" u smislu da dozvoljava samo izvesne vrste socijalnih interakcija (napolju ostaju "buka i bes" ulice, kabarea, skupštine itd.). Danas su se međutim javni i privatni domeni života preklopili jer nema opšteg konsezusa o tome šta bi u teritorijalnom, psihološkom, moralnom, političkom, socijalnom, estetskom...smislu pripadalo jednoj ili drugoj dimenziji (primer predstavljaju društvene mreže). Eventualno se može tvrditi da se kao kontrast ovoj privatno-javnoj dimenziji pojavljuje zona intimnosti, (npr. telesna autonomija). Premda je pitanje koliko dugo će opstati i da li se već, zahvaljujući sve prisutnijim vidovima nadgledanja, i ona postepeno izjednačava sa prethodne dve.
Ovakvo nivelisanje i ukidanje međuprostora između donedavno različitih nivoa egzistencije postavlja pitanje o reprezentabilnosti, mogućnosti bilo kakvog predstavljanja (a ne dakle više reprezentativnosti ili društveno poželjnog predstavljanja) naše epohe. To me vraća na prethodnu diskusiju. Naime nisam mislila da je fotografija (bila) objektivan, nepristrasan medij, već samo da su joj savremenici i savremenice više verovali kao svedočanstvu nego recimo slikarstvu (otud su npr. posle Prvog svetskog rata u novinama crteže i vinjete postepeno u potpunosti potisnule fotografije i foto reportaže). Naučna i svaka druga "objektivnost" je bila doksa-fetiš XIX veka i činilo se da fotografija kao izum tome doprinosi. A šta je drugo objektivnost do verovanje da se može pronaći i zauzeti adekvatna distanca sa koje se mogu nepristrasno promišljati i vrednovati stvari. Tako smo, zarad želje da što neutralnije i svestranije priđemo realnom i zahvatimo njegovu prirodu, proizvodili sve savršeniju tehnologiju, koja je trebalo da nam omogući dokumentovanje svih aspekata njene neuhvatljivosti. To nas je dovelo do paradoksalne situacije koja nalikuje onoj u Borhesovoj priči o kartografima koji su hteli da naprave što precizniju i sveobuhvatniju mapu pa su na kraju napravili mapu veliku koliko i teritorija koju treba da predstavlja. Drugim rečima, način beleženja je prestao da se razlikuje od onoga što treba da zabeleži ili realističnost digitalne fotografije (i drugih savremenih medija) je isto toliko neizvesna, promenljiva i nezadrživa koliko i realnost koju treba da zadrži (za razliku od stare analogne kojoj možemo više verovati - možemo verovati da su saloni na fotografijama iz ove prezentacije tako izgledali).
Dakle, pitanje je bilo i ostalo da li izjednačavanje svih egistencijalnih nivoa, relativizacija i današnja kapitalistička "artificijelizacija" celokupnog životnog
iskustva ostavlja mogućnost da se bilo šta posmatra tek kao nepretenciozno svedočanstvo (kome se može verovati)?
Pozdrav,
Dušica |
| Re: Muzealizacija građanskih salona iz XIX vijeka |
|
Draga Dušice, Veliko hvala na komentarima koji su me mnogo inspirisali i osvežili ovu temu. Ipak, za početak bih samo kratko prokomentarisala nedostatke moje prezentacije, osjećam da vam to svima dugujem. Bilo mi je jako teško da sažeto predstavim temu, iz jednog razloga: ne želim da vam uskratim pravo kritike bilo kojeg segmenta mog rada, zbog sopstvene nesigurnosti. Naime, salonima se bavim već neko vrijeme, i što više istražujem ovu temu to se više uvjeravam u oskudicu akademskih tekstova o salonskom životu/kulturi salona/salonima kao socijalnoj instituciji. Mnoge ideje sam definisala zahvaljujujući istraživanjima iz oblasti antropologije, sociologije, muzikologije, ili istorije unutrašnjeg dizajna, te sam neka partikularna znanja sama pokušala objediniti u neki vid teorije o salonima. Naravno da nisam bila jedina koja je to pokušala, ali još uvijek ne mogu izdvojiti dovoljno adekvatnih studija na koje bih se mogla pozvati u svoju odbranu, te osjećam da cijeli moj rad počiva na “klimavim” akademskim nogama. Zato je svaka kritika dobrodošla, vjerujem da prostora za nju ima i previše, a trenutno je nova sveža perspektiva nešto što mi je zaista potrebno. Ukoliko sam uspjela da vam tekstualno jasno predstavim temu koja me zanima, već sam napravila veliki iskorak. Plan prezentacije bio je da predstavi koncept salona, a ilustracije su ukljucene na kraju samo kako bi mogle dodatno podstaknuti razmišljanja o nekim njihovim svojstvima. Moja želja je da salonima u svakom trenutku pristupam kao osobenom konceptu ili fenomenu građanskog društva koji se na poseban način formira tokom XIX vijeka, ne ispuštajući nijedan od aspekata tog koncepta. Predlog je da se u istom takvom maniru salon i muzealizuje. To je tema ovog rada i nešto na šta bih željela da se osvrnem u svojoj doktorskoj tezi – na mogućnosti i izazove muzealiziacije salona i savremene interpretacije ovih prostora. Kao što sam već rekla, i sama još uvijek tražim rešenja i nikako da prestanem da se borim sa dilemama. S obzirom na to da si pomenula fotografiju, iskoristiću i ja priliku da prokomentarišem: Uz fotografiju koja je bila “uljepšavana” krajem XIX vijeka popularna je i ideja o “istinitom” slikanju – onom čiji verizam počiva na detaljnom predstavljanju što većeg broja motiva koji ukazuju na neko mjesto ili npr. narod. Svakako, dijelim mišljenje da su fotografiji savremenici vjerovali više nego slikarstvu, ali uvijek se imalo na umu to da joj ne treba previše vjerovati (ne mislim da su joj nekada ljudi više vjerovali nego danas). Fotografije koje sam nalazila u salonima (i onovremene fotografije salona) po svemu su inscenirane, te i sama kao istraživač imam problem da ih koristim kao dokaze pri rekonstrukciji prostora. Kao što je slikarski manir tada nalagao, nema razloga da isključimo mogućnost nagomilavanja motiva (predmeta) u salonskim fotografijama koji su, kao motivi na slikama, imali funkciju zastupnika različitih ideja i prenosnika poruka (kroz fotografiju), a koji nisu nužno morali biti trajno uključeni u dekoraciju ovih prostora (već, možda, dopremljeni za potrebe fotografisanja). To teško da možemo znati ukoliko nedostaju drugi izvori, kao što su zapisi. Ipak, mozda bas zbog te scenografije ove fotografije imaju svjedočanstvenu vrijedost - svjedoce o porukama i idejama koje je trebalo prenijeti. Interesantne su mi koliko i slikarstvo u ovim prostorima, jer ukazuju na oprezno promišljanje koje je prethodilo njihovom nastanku i pažljivo planiranje onoga što će se predstaviti. Da li imaju umjetničku vrijednost ili ne – to zavisi od fotografija ponaosob (i naše procjene), ali je definitivno prisutno promišljanje nalik umjetničkom i pažljivo montiranje prilikom njihovog nastanka. Upravo takvo (umjetničko?) planiranje i "udešavanje" ovih fotografija doprinosi njihovoj komunikativnosti, te time i svjedočanstvenosti (ako želite istražiti koje su to teme i ideje koje se prenose). Iako je pogrešno smatrati ih vjerodostojnim dokumentima prostora (jer je prostor na njima često “uljepšan”) mogu se smatrati dokumentima salonske kulture življenja (kao mentalne kategorije ili društvene prakse koja je imala svoje vizuelne kodove). Pojedinačno je salone jako teško rekonstruisati jer se njihovo uređenje i samo često mijenjalo, u skladu sa potrebama. Recimo da je fokus mog rada sada više na istraživanju mogućnosti koje je salon kao “medij” tokom XIX vijeka imao, nego na detaljnoj rekonstrukciji svakog salona ponaosob (ako bi u jednom trenutku to i bilo moguće, ne samo da bi mapa tih salona bila velika koliko i teritorija koju su obuhvatali, već mnogostruko veća – morala bi predstaviti transformacije svakog od salona ponaosob kroz vrijeme). Efemernost salonskog uređenja bila je uslovljena neizvjesnošću i promjenjivošću “realnog svijeta” (da se poslužim tvojim riječima) koji je uticao na salonsku unutrasnju dekoraciju. Teško mi je da odgovorim na tvoje pitanje, jer zavisi šta tražimo od nekog “svjedočanstva”, koje pitanje postavljamo, odnosno, na šta se odnosi ta “svjedočanstvenost”. Kakva su svjedocanstva - to tek istrazujem, ali znam da su onovremeno saloni definitivno bili "pretenciozna" mjesta koja promišljeno teže uticati na “realnost” u kojoj nastaju. Danas, ipak, mogu otkriti dosta o načinima komunikacije, nekim zastupanim vrijednostima, potencijalima različitih medija prilikom prenošenja poruka u nekom prostoru... A možda baš zbog te petencioznosti i otkrivaju toliko mnogo, jer se mogućnost “slučajnih” motiva u ovim prostorima svodi na minimum - baš zbog njihove namjene. |
| Re: Muzealizacija građanskih salona iz XIX vijeka |
|
Draga Katarina,
Pogledah i ja prezentaciju i pročitah i tvoj i Dušičin komentar.
Svakako, slažem se da jeste previše teksta i da je teško pratiti, ali već si se toga dotakla i objasnila nam, tako da - sve ok. Ono što se meni učinilo čitajući jeste da bih volela da pratim izvore iz kojih različite teorije i pristupi dolaze, pa s tim u vezi i potpisivanje autora kada citiraš ili možda samo preporuka literature.
Takođe mi je jasna tvoja tema prezentacije, ali primećujem (što nije nikako loše) da si nam ponudila i mnogo širi pogled i objasnila salon kao fenomen. Mene je konkretno najviše zaintrigiralo pitanje drugosti i egzotičnih i primitivnih kultura (zapravo sam pomišljala ne na salon kao muzej, već na muzej kao salon
 jer bi se moglo reći da je jedna od odlika nastanka Muzeja afričke umetnosti - zbirke Vede i dr Zdravka Pečara upravo to: institucionalizacija njihove privatne zbirke i metamorfoza kućne kolekcije u javni muzej). A sa druge strane stoji i za MAU mračno doba raspada SFRJ tokom koga je ponekad delovalo da je MAU nečiji salon. Verujem i da bi tebi bilo zanimljivo da vidiš fotografije njihovih stanova u Zapadnoj Africi u kojima su izlagali i čuvali predmete koji su danas stalna postavka MAU. A kad to već pominjem, onda je to u skladu sa već pomenutom temom društvenih mreža i zapravo trajanja efemerne salonske kulture, u kojoj se, razume se, menjaju "stilovi" scenografije, izlaganja, ponašanja, razgovora, ali možda nešto - a šta bi to bilo ti ćeš bolje znati - ostaje kao konstanta, neka potreba određene grupe ljudi da se na taj način organizuje i živi.
Naravno da je pitanje nevidljivih "drugih" i "nižih" u salonskom svetu važno i vrlo je verovatno da oni, iako ih ne vidimo, zapravo omogućavaju funkcionisanje tog sveta. Ne mogu a da ne pomenem vrlo popularnu (bar u mom okruženju) uzrečicu "Izvolte, izvolte u salonu" koju izgovara Riska (u seriji koju smo svi gledali nekoliko puta) i dodaje da u njenom salonu "kako da ne - sme i da se puši, i da se pije i da se peva" :D Znam da je ovo jedna viralna šala, ali njena ključna reč jeste salon i samo ponašanje junakinje serije govori nešto o "narodskom" shvatanju salona - u njega se poziva sudski izvršni organ (prema kome ona promeni ponašanje i ton tek kad čuje ko je), dakle posetilac koji dobro nam znanu kuću iz serije (i njenu situaciju sa svakodnevnim svađama, nepoželjnim stanarom i ostalim dramama) pretvara u - salon, odnosno, nekako se u toj maloj sceni fino prelama to privatno-javno o kome govoriš na jedan duhovit način, a Riska menja svoj uobičajeni (privatni) ton i osmeh u onaj salonski (javni), koji je za "dobar protok" situacije nužan. Možda nam i to govori nešto o kulturi salona, pa makar i kroz šalu?
U svakom slučaju, ovo su moje slobodne interpretacije o kojima sam se možda i previše raspisala, ali ja stvarno iz te komične scene čitam, između ostalog, i problematiku salona u nas.
Ako treba podsetnik na legendarnu scenu, evo linka: https://www.youtube.com/watch?v=bttpzgUkIAk
Pohvala za prezentaciju (iako važi da bi bilo bolje da je tekst toliko ne opterećuje, ali razume se, nije lako komunicirati tom formom u uslovima u kojima smo mi trenutno) i hvala - puno sam naučila. Stvarno bi jednom bilo (meni) korisno da vidim i spisak referenci, posebno onih koje se tiču izlaganja primitivnih i egzotičnih predmeta u salonima. Toliko od mene za sada. Pozdrav! |
| Re: Muzealizacija građanskih salona iz XIX vijeka |
|
Draga Ana, Hvala na podsjećanju na Risku i sjajnom zapažanju. Ova scena govori mnogo o kulturi salona i njenoj percepciji koja opstaje i tokom XX vijeka, u drugom kontekstu. Ta zvanična ljubaznost u ophođenju izrasta iz težnje da se „privatni maniri“ predstave javnosti, i ne samo da odstupa od spontane komunikacije (oslobođene strogih normi), već je sličnija „čestitom pretvaranju“ o kom govori još Baldazar Kastiljone u XVI vijeku. O salonskim obrascima ponašanja se dosta pisalo – „umjetnost komunikacije“ je za reprezentativnost ovog prostora bila važna gotovo koliko i umjetnička djela koja su se u salonima izlagala, prevashodno jer je salon „pozornica“ a ona zahtijeva „pozu“ i pretvaranje. Postojali su priručnici za pravilno ophođenje i teorije o vještinama dobrog razgovora uslovljenim dekorumom određenog perioda (neke interesantne knjige na tu temu: B. Craveri, The Age of Conversation, New York, 2005; S. Miller, Conversation, A History of Declining a Art, Yale University Press, 2006; E. Bilski, E. Braun, Jewish Women and Their Salons: The Power of Conversation, Yale University Press, 2005). Scena sa Riskom koja se nespretno i prenaglašeno trudi da zvaničnim tonom primi goste iz suda, ukazuje na to da su se neki obrasci ponašanja zadržali i nakon „transformacije“ društvenog sistema pa (očekivano bi bilo) i kodova ponašanja. Meni je zabavno i to koliko su savremene društvene mreže Riskinu reakciju (a time i ovakve manire) obesmislile izvukavši je iz naftalina – predstavljajući je u mnogim drugim kontekstima koji se zapravo izruguju takvom ponašanju, te te dovode u pitanje i koncept doma, domaćinstva,dočeka.. npr: https://www.instagram.com/p/B6QdPMnFJBA/?igshid=1o5tt7w53kdgb&fbclid=IwAR3x1eZekZblqgb_z6dk_XX64iSQSLcZr0zw_BfzeciDp7KVZNJZ5TRFm_8. Sve dok se, potom, tako obesmišljen ovaj model ponašanja nije vratio natrag ka „višoj klasi“: https://www.youtube.com/watch?v=gRVmcIdVZVA Iz šale sam i sama nekoliko puta izgovorila tu rečenicu, makar dok sam još primala ljude u stan, prije ove pandemije. :D Što se tiče izlaganja „egzotičnih“ predmeta u salonima i pitanja drugosti, veliko hvala na predlogu za fotografije i predmete u MAU, moram da priznam da to nasljeđe u Beogradu još uvijek nedovoljno poznajem iako mi je tu „pred nosem“, i sigurno ću mu posvetiti više pažnje. Ako se sjetiš još nekih primjera ili korisne literature to bi mi dosta pomoglo. Do sada sam stigla najviše da se bavim zbirkama Bokelja jer je to i geografska oblast na koju sam fokusirana u doktorskom radu. Ipak, njihove zbirke su interesantne iz više razloga. Prvo, Boka je u sopstveni identitet koji je bio dominantno utemeljen na vrijednostima „Zapadnog“ svijeta inkorporirala dio onoga što se na Zapadu smatralo „drugim“ (zahvaljujući osmanskom nasljeđu), te se to odražavalo i u modi i uređenju doma na različite načine. Zatim, pomorski stil života omogućavao je dopremanje predmeta iz različitih krajeva svijeta koji su se izlagali kao eksponati i dokazi o putovanjima i kontaktima sa dalekim kulturama. Pomorstvo je bilo presudno i u formiranju odnosa prema tim dragocjenostima, ali i prema domu i porodičnim ulogama: kako su muškarci (pomorci) većinu vremena provodili na morima, u odsustvu, te dragocjenosti čuvale su njihove supruge. Prema svjedočenjima onovremenih putopisaca, one su se zbog toga otvoreno predstavljale kao „gospodarice“ tog blaga, te su i kućni eksponati u starim zapisima doživljavani kao riznice koje su pripadale ženama. Još uvijek sam u potrazi za adekvatnom literaturom o drugim pomoskim društvima i porodičnim odnosima u takvim zajednicama. Ipak, kad su u pitanju odnosi prema „egzotičnim eksponatima“ u kući generalno, i istorijski razvoj takvog odnosa, o tome su npr. pisali: S. Muthesius, The Poetic Home – Designing the 19th-Century Domestic Interior, London, 2009; L. Auslander, Taste and Power – Furnishing Modern France, Berkeley, 1996; C. Wainwright, The Romantic Interior: The British Collector at Home, London 1989; D. Cohen, Household Gods: The British and Their Possessions, Yale University Press 2006). Uglavnom se u novijim studijama o dekoraciji enterijera u XIX vijeku posveti pažnja tom pitanju, a često se tumači u odjeljcima gdje se predstavlja i sakupljanje antikviteta. Ako te je zainteresovala ova tema prvo predlažem knjigu S. Muthesiusa, jer pruža osnovno znanje o kulturi „doma“ u XIX vijeku i odlično opisuje većinu ovih koncepata na jednom mjestu, sa dosta primjera. Pozdrav,
|
 | Re: Muzealizacija građanskih salona iz XIX vijeka |
|
Draga Ana,
fantastični su ti komentari i prosto se uvek iznenadim da imamo slične viralne doskočice. Dok sam čitao Katarininu prezentaciju prosto sam tražio asocijacije na reč salon u našem društvu pa sam se prisećao brojnih replika kako iz popularnih serija i filmova, tako i brojnih opisa scena u salonima iz književnosti (Nušić- Gospođa ministarka, Zola, Balzak, Igo...). Ahahahah...i u mom okruženju Riskina uzrečica je vrlo popularna, dok često u trenucima besmisla i nepodnošljive lakoće postojanja izgovaram onu njenu isto vrlo popularnu uzrečicu '' Čistačica i spremačica...''
Mi smo zaista genijalna salonska ekipa!
p.s. draga Katarina, ovo je bila samo moja reakcija na Anin komentar, uskoro ću se priključiti mojim dragim kolegama sa analizom tvoje teme interesovanja i prezentacije.
Veliki pozdrav od nasilnika mekog srca |
| Re: Muzealizacija građanskih salona iz XIX vijeka |
|
Draga Katarina,
Naravno, podrazumeva se da su saloni o kojima govoriš pretenciozni. To vidimo i na fotografijama. Svakako se oni mogu posmatrati kao dokumenti jednog ako ne zaista življenog života onda svakako idejnih, estetskih, političkih...i drugih predstava o sebi koju su vlasnici salona imali i želeli da pošalju drugima.
No, ja sam zapravo govorila o svedočanstvenosti samih analognih fotografija (a ne o autentičnosti salona na njima) u smislu da su te fotografije pred sobom imale referent. Samim tim je njihov stepen svedočanstvenosti ipak izvesniji od stepena svedočanstvenosti digitalnih fotografija (i ostalih savremenih medija).
Pozdrav,
Dušica |
| Re: Muzealizacija građanskih salona iz XIX vijeka |
|
Draga Dušice, Shvatila sam da si mislila na fotografije, i u tom smislu se možda može reći da analogne imaju više potencijala da svjedoče nego savremeni mediji, ali sam ipak osjetila potrebu da, na primjeru svog istraživanja, istaknem i razloge zbog kojih se i njihova svjedočanstvenost može dovesti u pitanje, zavisno od toga kako (u odnosu na šta) definišemo njihovo svojstvo dokumentarnosti. Pozdrav, |
 | Re: Muzealizacija građanskih salona iz XIX vijeka |
|
Draga Katarina, Veoma informativna prezentacija i pošto si objasnila zašto je opterećena tekstom, nema potrebe da to komentarišem. Shvatam da, kao i ja, još definišeš šta je to što te tačno interesuje. Samo bih dodao da mene ne zanima prosto, kako kažeš - vizuelni aspekt, već smatram da je važno da znamo da prezentacija ima svoju svrhu (jasno i koncizno preneti neku informaciju) i svoje produkcijske zakonitosti. Nekada zaboravimo da izložba nije ideja, skup umetničkih dela ili eksponata već specifičan projekat, da katalog ne služi samo za tekstove i ilustracije, da predavanje ne služi da se pokaže erudicija… Nije neobično što nisi sigurna kako dalje jer su saloni inspirativni i veoma podesni za razna čitanja, svašta tu može da se nađe. Meni su uvek bili zanimljivi najpre zbog ideala kojima su težili i koje su zastupali: kulturna i umetnička izvrsnost; erudicija i elokventnost; rafinirano kodirano ponašanje sa preuzetim ulogama iz kojih mogu da izađu samo oni najveštiji (odlika prave gospodstvenosti je poigravanje pravilima); maniri - oni deklarisani ali i oni pritajeni ili koji se podrazumevaju (ne mislim na pravilno držanje noža i viljuške već na opšte držanje i način komunikacije); umeće vođenja razgovora; viteštvo, ono aristokratsko ili kasnije građansko – načelo lojalnosti i uvažavanja (sagovorniku nikada ne sme da bude neprijatno). Koliko je meni poznato, saloni su nastali u Francuskoj u 17.veku pojavom precioza (emancipovane i visoko obrazovane žene), čije se uloga u francuskoj kulturi dugo omalovažavala zbog isprazne pretencioznosti i malograđanskog duha nekih od njih. Možda je tek u 20. veku priznat njihov doprinos kulturi i francuskom jeziku jer su doprinele njegovom razvoju (konstrukcija rečenice, sinonimi, pridevi) i njegovoj senzibilizaciji za često poetično ali ujedno i precizno izražavanje. Funkcija salona bila je i da, kao prostor inicijacije, edukuje mlade za ulazak u društvo. Ima jedan uzbudljiv detalj u romanu Opasne veze Šoderlo de Lakloa (1988 ili 1989 snimljena je i najuspešnija ekranizacija sa maestralnom Glen Klouz), kada Markiza de Mertej objašnjava kako je u salonima vežbala osmeh dok je sebi ispod stola zabadala viljušku u šaku, usavršavajući svoje veštine i samokontrolu kako bi postala virtuoz obmane. U salonima je naučila i kako da posmatra i sluša, ne ono što su ljudi govorili već ono što su pokušavali da prikriju. Saloni se mogu posmatrati kao performans, sličan konceptu baroknog totalnog umetničkog dela/događaja (crkve kao odraz božanskog ustrojstva na zemlji), kao neka vrsta inscenacije duhovnog života kojem se stremi a ne samo kao pretencioznost koja treba da primitivno zaseni. Performativnost salona vidi se i putem organizovanja fêtes galantes ili cadeau koji su se obično dešavali u vrtu, kao produženom prostoru salona a cadeau često i u zatvorenom prostoru. Bavio sam se tim stvarima za jedan svoj umetniči projekat pa sam istražio, i ako te bude zanimalo, javi. Performativnost salona bi bila veoma zanimljiva za muzealizaciju. U svakom slučaju, hijerarhija može da bude eksplicitna i implicitna, neizrečena pa zbog te nenametljivosti možemo da upadnemo u zamku da ona ni ne postoji. To je danas u mnogim odnosima slučaj, čak i u onim prividno participativnim. Bilo bi zanimljivo znati kako izgledaju današnji saloni, kako na njih referišemo, ko su protagonisti. Znam da u Francuskoj postoje i da njihovi organizatori sebe smatraju naslednicima onih istorijskih. Druga stvar koja je meni zanimljiva u vezi sa salonima (i inače) je kolekcionarstvo ali ne opet ono koje služi za pokazivanje već ono pasionirano, sa fetišiziranim odnosom prema predmetima. I sam kolekcioniram a i kao umetnik sam se tom temom bavio i poznajem to uzbudjenje. Verujem da ne bi bilo lako za istraživanje ali bi bilo zanimljivo za muzealizaciju, a ima veze i sa salonima kao prostorima čulnosti, što spominješ – (erotsko) fetišiziranje salona (prostor, nameštaj, predmeti). Znam za slučaj Momčila Nastasijevića (ako je tačno, koliko se sećam jedan književni kritičar, poznavalac dela Nastasijevića je to zaključio na osnovu jedne pesme) koji je imao poseban odnos prema salonu svoje građanske kuće u Gornjem Milanovcu i naročito prema velikom podnom časovniku i zvucima koje je u tačno određeno vreme ispuštao. Ne znam da li ti je ovo sve korisno ali eto, neka moja pro-salonska i reakcionarna razmišljanja. Pozdrav, Dimitrije
PS izgleda da postoji maksimum karaktera pa sam deo komentara izbacio, to pokazuje da je tema inspirativna |
| Re: Muzealizacija građanskih salona iz XIX vijeka |
|
Dragi Dimitrije, Funkcije salona koje si pomenuo (podučavanja, emancipacije, vaspitanja) opstale su kao nasljeđe salona iz XVIII vijeka i u narednom stoljeću, iako se tokom XIX vijeka saloni više smatraju prostorima "ugodnog" ženskog prisustva nego prostorima kojima su upravljale žene (o tome su pisane studije a svjedoče i neki onovremeni zapisi). Tokom XIX vijeka, salon počinje da se smatra više mjestom dogovora, susreta važnih predstavnika iz javne (političke) sfere, a to se smatralo „muškom“ aktivnošću - čak i u salonima. Naravno, postojali su i „ženski“ saloni, i oni su zapravo u potpunosti odražavali taj edukativno-vaspitni karakter koji si pomenuo. Uloga žene u salonskom prostoru tokom XIX vijeka i dalje je jednako važna koliko u XVIII, ali nije percipirana na isti način (možda baš zbog hijerarhije koju si pomenuo), i to si dobro primjetio – tek se u XX vijeku o salonnières “starog režima” govorilo sa većim poštovanjem. Čitala sam Opasne veze i gledala film (pored Glen Klouz moram da pohvalim i jednog od svojih omiljenih glumaca – Džona Malkoviča), ali moram da priznam da sam zaboravila na taj detalj i hvala što si ga istakao! Zaista je priča vrijedna pažnje i odličan film! Vrtom sam se bavila u diplomskom radu, i vrt je zapravo tema koja me je usmjerila ka salonima. Mnogo me je obradovalo što si pomenuo vezu sa vrtom, a posebno što si radio projekat na tu temu, i bilo bi mi veliko zadovoljstvo ako bi mi ga malo bliže predstavio! A upravo ta performativnost, koja je predstavljala važnu karakteristiku i vrtnog i salonskog okupljanja, i djeluje kao najveći izazov muzealizacije ovih prostora. Da li bi mogao da mi kažeš nešto više o savremenim salonima u Francuskoj koji se pozivaju na tradicionalne, ili da me usmjeriš kako bih mogla više o njima da saznam? Veliko je pitanje kako bi izgledao savremeni salonski život, i vjerujem da ti saloni mogu da nam daju neke odgovore! Pretpostavljam da je možda jedan od motiva da se salonska kultura održava takav odnos prema kolekcionarstvu, koje svakako često podrazumijeva i fetišizaciju predmeta. J (o “drugim” kulturama i fetišu je pisao William Pietz, to sam zaboravila da pomenem u prethodnom komentaruJ) Hvala na svim ovim razmišljanjima, više su nego korisna! Puno pozdrava! |
| Re: Muzealizacija građanskih salona iz XIX vijeka |
|
Da, da, shvatio sam...samo sam načelno prokomentarisao prezentaciju kao medij. Shvatam da si prosto htela da nam predstaviš svoj rad. nema potrebe da se izvinjavaš zbog toga.
Nije problem naravno da ti pokažem šta sam radio, rado, a i vrtovi su još jedna tema. Videćemo se.
Što se tiče savremenih salona, samo sam čuo to od bivše profesorke, zato sam i napisao da "bi bilo zanimljivo znati". Raspitaću se kod francuza koje poznajem, možda nešto saznam.
Pozdrav,
Dimitrije |
| Re: Muzealizacija građanskih salona iz XIX vijeka |
|
Dragi Dimitrije, Hvala puno, ako se sjetiš još nečeg možeš mi pisati i na mejl (katarina_jovic@outlook.com), a nadam se da ćemo biti u prilici i da se vidimo uskoro i da uživo popričamo. Do tada, ja ću se potruditi što više da istražim o tim savremenim salonima, pa ako otkrijem nešto interesantno - izvještavam! Pozdrav! Katarina |
| Re: Muzealizacija građanskih salona iz XIX vijeka |
|
Draga Katarina,
Dogovoreno! Saloni, vrtovi, konvencije, kodovi... sve drage teme
Hvala i tebi, pozdrav,
Dimitrije
hypnison@yahoo.com |
 | Re: Muzealizacija građanskih salona iz XIX vijeka |
|
Draga Katarina,
Tema tvoje prezentacije je zanimljiva, podnasov "Izmedju socijane institucije i prostora privatnosti, vec govori o segmentima koje ces prezentovati.
Iskreno, ne cini mi se kao srecno resenje u vizuelnom smislu nacin na koji je tekst upakovan. Zelja da nam se priblize gradjanski saloni XIX veka, kroz hipertekstualnost i ponavljanje naslova "Salon kao muzej", "Salonsko iskustvo, "Izazovi" samo dodatno umanjuje lepotu onog sto bi inace verovatno usmeno prezentovala mnogo bolje.
Izbrane fotografije su odlicne, i jasno je tu sve. Mislim da je jedino problem hipertekstualnost, ali verujem iz najbolje namere, tvoje zelje da nam ponavljam temu gradjanskih salona priblizis. Lepota onoga sto bi nam sigurna sam usmeno prezentovala ovde je izgubila znacaj. Prosto ne zameri, ovo je moj subjektivni dozivljaj. Mislim da tekst treba da bude sbedeniji, i misli konciznije. Naslovi su odlicni, samo ih treba drugacije rasporediti.
Verovatno tvoja zelja da se osetimo kao deo gradjanskih salona XIX veka, ovde je zapravo ovim rezultirala. Ne zameri, ponavljam, ovo je moj subjektivni dozivljaj. Samo malo drugacije vizuelno upakovano, i rasporedjeno sa manje teksta, i ovim istim fotografijama koje si koristila imalo bi vecu draz i lepotu za citaoca kao takvog. To je par minuta izmena i sve je ok.
I ponavljam, ne zameri. Ovo je kranje konstruktivna kritika bez imalo malicioznosti u tonu.
Svako dobro i vidimo se ubrzo. |
| Re: Muzealizacija građanskih salona iz XIX vijeka |
|
Draga Ana, Ne zamjeram ni najmanje već sam zahvalna na komentaru, savjetima i utiscima! Ovakve kritike su podsticajne. Razmisliću o drugačijim načinima izražavanja i sigurno će biti dosta izmjena u ovoj prezentaciji. Svako dobro i veliki pozdrav! Katarina |
| Re: Muzealizacija građanskih salona iz XIX vijeka |
|
Draga Katarina, drago mi je sto mi ne zameras, i zaista je sve imalo jedan dobronameran ton.
Uz male ispravke, prezentacija ce biti odlicna. Ti si nas vec nekako uvela u gradjanske salone, i ja mogu da vizuelizujem nase prisustvo.
Samo napred i bice ovo odlicno.
Svako dobro i vidimo se. |
| Re: Muzealizacija građanskih salona iz XIX vijeka |
|
Draga Ana, Prepoznajem dobre namjere i zaista sam zahvalna na svakom komentaru. Ozbiljno razmišljam o ovim kritikama. Ipak, tvoj utisak da sam uspjela da vam približim salone uprkos svim nedostacima prezentacije me posebno raduje. Nadam se da se vidimo uskoro i veliki pozdrav! |
| Re: Muzealizacija građanskih salona iz XIX vijeka |
|
Draga Karatina, tvoju prezentacija je došla baš u trenutku kada je Marquise Isabelle de Merteuil (tj. ja) napravila pometnju i kada je bilo pitanje časti da li će se pljusnuti bela rukavica u lice. U našem malom imaginarnom salonu koji je od februara 2019. godine počeo da se uređuje, svako je svojom energijom i interesovanjima unosio neki deo mobilijara (scenografije). Ana Novaković je na početku nesvesno podelila uloge u teatarskim formama gde smo uvideli tanku liniju koja deli privatnu i javnu sferu. Pošto smo odenuli kostime za dobijene uloge, Isidora Vučić nam je dala prikaz muzejske delatnosti (teatarske forme) između dva svetska rata čija su načela najverovatnije nastala u građanskim salonima. Prirodno nasleđe je došlo kao dopuna scenografije našeg imaginarnog salona, sa raznovrsnim palmama, orhidejama, ogromnim buketima ruža, amarilisa i anemona (bilo je previše lala, ali ne zamerite), dok su krzna leoparda i tigrova na podu trebala da ublaže zvonki zvuk nerazgaženih salonskih cipela, u isto vreme simbolično su ukazivala svakom kicošu da će ga stremljenje u visoko društvo odrati živog. Ljudska kvarljivost i životna prolaznost je neizostavna tema u dobroj pozorišnoj formi, da bi nam Dušica autopsijom dala drugačiji pogled na smrt. Ona je zapravo besmislena ukoliko je ceo život bio lažan. Ana Knežević je mimovima unela sto za kartanje i tako je započeo performativni karakter salona kao mesta dokolice i zabave. Karte su razdeljene, a poput današnjih mimova, pri svakom izvlačenju i pokazivanju određene karte, poruka, a time i igra bi se promenila. Dimitrije nam je onda uneo odličnu temu o emocijama i geopolitici tv emisija. Pitam se kako bi ondašnji akteri u građanskim salonima reagovali na činjenicu da će se njihov dobro uigran scenario zameniti sedenjem na jednom vrlo loše napravljenom trosedu (koji ne nosi naziv ni po jednom kralju, već prema inicijalima švedskog drvodelje i njegovog mesta rođenja) postavljenom ispred crne kutije u koju svi pilje. Šta li je za njih tada bilo moderno, a šta savremeno? I tako dođosmo do disonantnog nasleđa. Ako bi se svi akteri različitih nacija poubijali u jednom građanskom salonu, ili da zamislimo da je Gavrilo Princip ubio Franza Ferdinanda, ne na ulici, već u salonu, da li bi se na taj enterijer gledalo kao na disonantno nasleđe ili na neželjeno nasleđe? I dok se fotografije određenih članova porodice kriju na tavanu, u salonu se ističu one najlepše sa ledenim pogledima i ukočenim osmesima, kao i svim statusnim simbolima kojima se ispunjavaju građanske norme srećne porodice. Šta onda zapravo muzealizujemo ? Kao prikaz svih nas u jednom imaginarnom građanskom salonu u kojem pokušavamo da otrgnemo od zaborava jedan pozorišni čin. Performativnost ? Svakako možemo da rekonstruišemo enterijer, restauriramo nameštaj, porcelan, umetničke slike, porodične fotografije, oplemenimo prostor cvećem (i nažalost prepariranim životinjama)…Posebnim osvetljenjem da istaknemo teatralnost, ali u svemu tome fali bitan faktor muzealizacije privatnog života. Fali život. Muzej koji je proizašao iz salonskog enterijera, samo je Potemkinovo selo, kulise, dekor. Da bi bio, zapravo, dobar teatar potrebni su dobri glumci, koji će moći da istaknu klasnu razliku između emancipovane buržuazije i najnižeg staleža. Ne treba kriti tu činjenicu kako ne bismo došli do spoznaje da smo post-narativnom muzeologijom rekonstruisali good lie umesto goof life.I na kraju iskreno zamišljam jedan građanski salon, kao iz kuće blizu parka Monceau u koju je Emil Zola smestio svoju junakinju Nanu. Gde bi se svakom posetiocu dala mogućnost da izabere željenu ulogu, upućuje u garderobu i kostimira se u batlera, sluškinju, baštovana, kurtizanu… i zajedno sa profesionalnim glumcima stupa na scenu, upravo, u građanskom salonu. Onda igra može da počne. Voleo bih da tako nešto postoji. J::::::::::::::::::::::::::Draga Karatina,nikada do sada nisam davao komentar na prezentaciju u ovom stilu. Iskreno previše je teksta, ali bitno je da sam iz svakog slajda mogao da izvučem ključe reči i da si me navela na brojna razmišljanja šta muzealizujemo, ili šta bi trebali da muzealizujemo u salonima? Pošto se sve vrti oko našeg JA (ovo nisu moji inicijali…ahahahha) koje se odražava u kolektivnim tokovima, pokušao sam da naše kolektivno u grupi provučem kroz tvoju temu građanskog salona.Pomenuti su savremeni građanski saloni u Francuskoj ??? Iznenađen sam i u isto vreme zbunjen, ali ako ti je Dimitrije obećao davanje pouzdanih izvora, onda verujem da neka forma i postoji.Veliki pozdrav,Aleksandar
|
| Re: Muzealizacija građanskih salona iz XIX vijeka |
|
Draga Katarina, oprosti na slovnim greškama pri kucanju i gde baš da omašim kod tvog imena. Oprosti, ne znam kako da izbrišem prethodni post, ali evo šaljem novi sa ispravkama. Draga Katarina, tvoja prezentacija je došla baš u trenutku kada je Marquise Isabelle de Merteuil (tj. ja) napravila pometnju i kada je bilo pitanje časti da li će se pljusnuti bela rukavica u lice. U našem malom imaginarnom salonu koji je od februara 2019. godine počeo da se uređuje, svako je svojom energijom i interesovanjima unosio neki deo mobilijara (scenografije). Ana Novaković je na početku nesvesno podelila uloge u teatarskim formama gde smo uvideli tanku liniju koja deli privatnu i javnu sferu. Pošto smo odenuli kostime za dobijene uloge, Isidora Vučić nam je dala prikaz muzejske delatnosti (teatarske forme) između dva svetska rata čija su načela najverovatnije nastala u građanskim salonima. Prirodno nasleđe je došlo kao dopuna scenografije našeg imaginarnog salona, sa raznovrsnim palmama, orhidejama, ogromnim buketima ruža, amarilisa i anemona (bilo je previše lala, ali ne zamerite), dok su krzna leoparda i tigrova na podu trebala da ublaže zvonki zvuk nerazgaženih salonskih cipela, u isto vreme simbolično su ukazivala svakom kicošu da će ga stremljenje u visoko društvo odrati živog. Ljudska kvarljivost i životna prolaznost je neizostavna tema u dobroj pozorišnoj formi, da bi nam Dušica autopsijom dala drugačiji pogled na smrt. Ona je zapravo besmislena ukoliko je ceo život bio lažan. Ana Knežević je mimovima unela sto za kartanje i tako je započeo performativni karakter salona kao mesta dokolice i zabave. Karte su razdeljene, a poput današnjih mimova, pri svakom izvlačenju i pokazivanju određene karte, poruka, a time i igra bi se promenila. Dimitrije nam je onda uneo odličnu temu o emocijama i geopolitici tv emisija. Pitam se kako bi ondašnji akteri u građanskim salonima reagovali na činjenicu da će se njihov dobro uigran scenario zameniti sedenjem na jednom vrlo loše napravljenom trosedu (koji ne nosi naziv ni po jednom kralju, već prema inicijalima švedskog drvodelje i njegovog mesta rođenja) postavljenom ispred crne kutije u koju svi pilje. Šta li je za njih tada bilo moderno, a šta savremeno? I tako dođosmo do disonantnog nasleđa. Ako bi se svi akteri različitih nacija poubijali u jednom građanskom salonu, ili da zamislimo da je Gavrilo Princip ubio Franza Ferdinanda, ne na ulici, već u salonu, da li bi se na taj enterijer gledalo kao na disonantno nasleđe ili na neželjeno nasleđe? I dok se fotografije određenih članova porodice kriju na tavanu, u salonu se ističu one najlepše sa ledenim pogledima i ukočenim osmesima, kao i svim statusnim simbolima kojima se ispunjavaju građanske norme srećne porodice. Šta onda zapravo muzealizujemo ? Kao prikaz svih nas u jednom imaginarnom građanskom salonu u kojem pokušavamo da otrgnemo od zaborava jedan pozorišni čin. Performativnost ? Svakako možemo da rekonstruišemo enterijer, restauriramo nameštaj, porcelan, umetničke slike, porodične fotografije, oplemenimo prostor cvećem (i nažalost prepariranim životinjama)…Posebnim osvetljenjem da istaknemo teatralnost, ali u svemu tome fali bitan faktor muzealizacije privatnog života. Fali život. Muzej koji je proizašao iz salonskog enterijera, samo je Potemkinovo selo, kulise, dekor. Da bi bio, zapravo, dobar teatar potrebni su dobri glumci, koji će moći da istaknu klasnu razliku između emancipovane buržuazije i najnižeg staleža. Ne treba kriti tu činjenicu kako ne bismo došli do spoznaje da smo post-narativnom muzeologijom rekonstruisali good lie umesto goof life.I na kraju iskreno zamišljam jedan građanski salon, kao iz kuće blizu parka Monceau u koju je Emil Zola smestio svoju junakinju Nanu. Gde bi se svakom posetiocu dala mogućnost da izabere željenu ulogu, upućuje u garderobu i kostimira se u batlera, sluškinju, baštovana, kurtizanu… i zajedno sa profesionalnim glumcima stupa na scenu, upravo, u građanskom salonu. Onda igra može da počne. Voleo bih da tako nešto postoji. J::::::::::::::::::::::::::Draga Katarina,nikada do sada nisam davao komentar na prezentaciju u ovom stilu. Iskreno previše je teksta, ali bitno je da sam iz svakog slajda mogao da izvučem ključe reči i da si me navela na brojna razmišljanja šta muzealizujemo, ili šta bi trebali da muzealizujemo u salonima? Pošto se sve vrti oko našeg JA (ovo nisu moji inicijali…ahahahha) koje se odražava u kolektivnim tokovima, pokušao sam da naše kolektivno u grupi provučem kroz temu građanskog salona.Pomenuti su savremeni građanski saloni u Francuskoj ??? Iznenađen sam i u isto vreme zbunjen, ali ako ti je Dimitrije obećao davanje pouzdanih izvora, onda verujem da neka forma i postoji.Veliki pozdrav,Aleksandar
|
| Re: Muzealizacija građanskih salona iz XIX vijeka |
|
Aleksandre,
Vidim da nastavljaš sa ironičnim i agresivnim ponašanjem, molim te da prestaneš sa tim. Najbolje je da ne komentarišeš bilo šta što ima veze sa mnom, nema potrebe.
Dimitrije |
| Re: Muzealizacija građanskih salona iz XIX vijeka |
|
Dragi Aleksandre, Nije trebalo da se opterećuješ propustima u kucanju - nisam ni primjetila! Odgovoriću kratko jer ne želim dodati ništa tvojoj priči, koja je zaista zabavna i inspirativna - mnogo mi je drago što te je ova tema motivisala da slikovito predstaviš forum kao salon! Temeljno sam ispratila sve komentare na ovom forumu, i zaista su tvojom interpretacijom povezane teme koje su izazivale pažnju. Ipak, ponoviću nešto što je Dušica ranije zapazila: Učešće u salonskom performansu je više participacija, nego kolaboracija. Salon zahtijeva domaćina koji manipuliše performativnošću tog prostora. Imam ipak dojam da se umjesto toga na ovom forumu zajedničkim snagama kreiralo nešto novo, i da niko od nas na sljed događaja (komentara) nije mogao da utiče (da ih kontroliše), te da smo nesputano i ravnopravno mogli da "opremamo" ovaj prostor i učestvujemo u "performansu" foruma, sami birajući sopstvene uloge. Sa druge strane, tvoj komentar je veoma interesantnan jer si na sopstveni način "uredio" ovaj "salon" - inspirisan zbivanjima koja su se na forumu desila, te si, na neki način, preuzeo i ulogu "domaćina" tog imaginarnog salona - što sam ja shvatila kao tvoj eksperiment kojim si želio da stimulišeš nova razmišljanja na ovu temu, ili prethodne. I mene si zaista inspirisao da dalje razmišljam o tome, jer si mi pokazao da različiti konteksti mogu da se vizualizuju u sličnom maniru i da se svuda oko nas i dalje mogu naći neki "saloni" u koje možda nekad i ne biramo (svjesno) da uđemo, ali moguće je da mi neke ideje, baš zbog toga što si ti u ovom slučaju "domaćin", i promiču. Hvala i veliki pozdrav, Katarina |
| Re: Muzealizacija građanskih salona iz XIX vijeka |
|
* "Domaćin salona" u kom izlažeš (interpretiraš) dosadašnje komentare i prezentacije, ili "kustos" zbivanja na forumu Nadam se da me nećeš shvatiti pogrešno, ali zbog toga mislim da bi ipak bi bilo ispravnije da ovu našu platformu nastavimo da nazivamo forumom |
| Re: Muzealizacija građanskih salona iz XIX vijeka |
|
Draga Katarina, danas sam posebno razmišljao o građanskim salonima XIX veka i prosto mi je drago što sam se tek sada uključio na forum. Moja bojazan da se usmeriš na zamrzavanje ili mumifikaciju nečega što upravo treba da bude vrlo živa pozorišna scena svakako je nastala iz vrlo opširne teme koju si sebi zadala. Ne znam zašto je opet negativna emocija prepoznata u jednom komentaru koji može da te odvuče na sasvim desetu stranu, na teren koji ne poznaješ, niti običaje, niti kulturu. Pošto sam pola života proveo u Francuskoj, nekako imam potrebu da te bratski posavetujem. U jednom od svojih komentara si spomenula ‘’kapetanske salone’’, što me je danas nagnalo da se setim jednog živog nasleđa koje imaš ni manje ni više u svom okruženju. Sam naziv kapetanski, a ne građanski salon, je nešto što ti daje ogromnu prednost u postavljanju brojnih principa zaštite, ali ne i muzealizacije. Imaš vrlo svojstveni termin u Boki, za nešto što je kod drugih samo građanski salon. Tako sam se danas, vraćam se na pređašnje vreme, pre osujećivanja mojih dobrih namera, setio kapetanskih salona u Dobroti i Prčnju, a posebno kapetanskog salona porodice Milošević koji je nekada pripadao porodici Radunčić. Ovo su i dan danas živi prostori kuća u kojima se aktivno živi, kapetanski saloni u kojima se obeležavaju imendani, slave, svi verski praznici i to baš u stilu (performativnosti ) kako su to njihovi preci činili. Iz istog srebrnog escajga, krstalnih čaša u nepromenjenom enterijeru sa Murano ogledalima. Mislim da upravo ovo treba da istražuješ. Da li se muzealizacijom kapetanskih salona, i to baš u Boki, ( a ne u Francuskoj) , u kojima ne živi više niko, stvara samo jedna veštački izazvana emocija, kratkog daha, krajnje lažirana, nasuprot čitavog spektra emocija koje prenose živi naslednici održavanjem običaja ( živeti ili oživeti muzej) u jednom takvom jedinstvenom okruženju. Veliki pozdrav, Aleksandar |
| Re: Muzealizacija građanskih salona iz XIX vijeka |
|
Dragi Aleksandre, Nije mi bila namjera da se bavim "negativnim" tonom komentara, niti da ga tražim, na šta mislim da upućuje i moj odgovor - govorim o razlici između salonskih i "forumskih" okupljanja, nadovezujući se na temu koja je još u prvim komentarima pomenuta i pridržavajući se akademskih okvira. Hvala na savjetu, ali tema mog doktorskog rada su upravo saloni u Boki, te ih prilično dobro poznajem. Pisala sam i master rad na tu temu. Ako sam dobro razumjela, savjetuješ me da umjesto "građanskih" koristim termin "kapetanski" salon? Taj pojam se često čuje u Boki, i koristim ga onda kada želim istaći neke od specifičnosti građanskih salona na tom prostoru, ali u XIX vijeku oni načelno pripradaju širem konceptu građanskog salona koji se razvija u mnogim centrima Evrope u to vrijeme. Za potrebe ove prezentacije, odlučila sam da se bavim fenomenom salona uopšte (ne konkretnim podnebljem), kako bih ispitala teorijsku bazu, i u tom smislu jednako me zanimaju primjeri iz različitih evropskih centara. Nisam fokusirana samo na francuske salone, jednostavno su oni izazvali najviše pažnje u komentarima. Ipak, i francuske salone izučavam i poznajem, jer su veoma značajni za razvoj salonske kulture. Pitanje da li se muzealizacijom salona stvara lažirana emocija je veliki izazov i zaista potencijalni problem. Ipak, smatram da salone (kakvi su bili u XIX vijeku) treba na neki stručan način pamtiti, te pronaći najbolje načine - zato sam i otvorila ovu temu. Održavanje običaja od strane potomaka koji još uvijek u tim palatama žive je ipak neka druga praksa. Pozdrav, Katarina |
| Re: Muzealizacija građanskih salona iz XIX vijeka |
|
Draga Katarina,
nadam se da ćemo o tvojoj temi i prezentaciji pričati na času. Koliko vidim tebe ustvari više privlači istorijografija i istorija privatnog života, nego življenje ili oživljavanje salona/muzeja.
Veliki pozdrav,
Aleksandar
|
 | Odgovor: Muzealizacija građanskih salona iz XIX vijeka |
|
Draga Katarina,
prezentacija je vrlo informativna, i pošto vidim da si napisala kako si željela predstaviti ono što si do sada istraživala o ovoj temi, mogu reći da je u tom kontekstu prezentacija uspješna
. Slažem se sa kolegama da ima previše teksta, i mislim da bi možda bilo zanimljivija da si slike ubacivala između tekstova, ali možda je i zbog želje da nam što više kažeš i možda nedostatka vizuelnog materijala bilo teško da se nađe ravnoteža. Svakako, nije toliko strašno, tekst je zanimljiv, kao i ideje koje si podijelila sa nama.
Lično ne znam dovoljno o fenomenu salona, stoga sam sretna da sam mogla saznati i naučiti nešto novo.
Kao što je neko već pomenuo, lijepo si nam predstavila upravo fenomen salona u njegovoj širini, a dio o muzealizaciji je odličan, i zaista daje prostor za razmišljanjem šta, koga i na koji način muzealizujemo.
Moram primjetiti da je i diskusija koju je tvoja prezentacija podstakla inspirativna i zanimljiva, naročito to razmišljanje o toj svojevrsnoj metamorfozi salona kroz vrijeme do današnjih društvenih mreža, kao mjesta gdje imamo mogućnost da svoju privatnost izlažemo "očima" javnosti, ali takođe da izražavamo svoje ideje i stavove. Mislim da bi to mogla biti zanimljiva tema, ili dio tvog doktorata, ako ode u tom smijeru.
Svakako, pohvale za prezentaciju, koja je, kao i diskusija koju je pokrenula, bila jako zanimljiva i podsticajna.
Moram samo dodati, Aleksandre, komentar o forumu kao salonskom okupljanju je prosto genijalan haha
 Svaka čast Katarina, samo nastavi, vjerujem da ćemo dobiti jedan jako zanimljiv rad. Pozdravljam te |
| Re: Odgovor: Muzealizacija građanskih salona iz XIX vijeka |
|
Draga Isidora, Hvala! Zapravo cilj mi nije bio da vas "učim" o salonima već samo da vam svoje viđenje stvari (zasnovano na dosadašnjem istraživanju) izložim do detalja. Očekujem da vam greške i nedosljednosti ne promiču, a najbolje se uči kroz kritiku, te sam zato smatrala da treba da iskoristim ovu priliku da vam izložim što više "materijala" na uvid. Ovakvu definiciju fenomena salona sa svim navedenim aspektima (ovako kako sam ga predstavila) sam sama uobličila (vodeći se različitim istraživanjima), te zato ove teorije izlažem testu što više mogu. Možda nisam to lijepo objasnila u prethodnim komentarima, ali baš zato sam veliki prostor izdvojila za obrazloženje fenomena u prezentaciji. Diskusija je nadmašila sva moja očekivanja i svaki komentar mi je donio mnogo novih tema za razmišljanje. Gdje će me ta razmišljanja odvesti - vidjećemo, ali ste me zaista svi mnogo inspirisali! Hvala još jednom, nadam se nekom skorom susretu, a ovaj forum će iznjedriti mnogo zanimljivih radova Veliki pozdrav! |