Sociologija omladine

Koncepti autonomije i postadolescencije kritikovani su zato što ne uspevaju uvek da dovoljno precizno objasne stvarni društveni položaj mladih i jer često polaze od normativnih pretpostavki. Kada je reč o autonomiji, osnovna zamerka jeste to što i psihološki i sociološki pristupi nezavisnost postavljaju kao poželjan i podrazumevan cilj odrastanja. Adolescencija se tako tumači kao prelaz od zavisnosti deteta ka nezavisnosti odraslog, pa se autonomija uzima kao glavni pokazatelj uspešnog sazrevanja. Problem je u tome što se tim normativnim pristupom zanemaruje da odnosi mladih i porodice često nisu odnosi potpune zavisnosti ili potpune nezavisnosti, već međuzavisnosti. Takođe se previđa da mnogi mladi dele sa porodicom dugotrajnu emocionalnu i materijalnu povezanost, kao i da značenje nezavisnosti nije isto u svim društvenim i klasnim kontekstima. Autonomija nije univerzalna kategorija, jer zavisi od porodičnih resursa, društvenog položaja i šireg socijalnog okruženja. Zbog toga su kritikovani i koncepti izbora i autonomije kao idealnotipski i nedovoljno povezani sa empirijom, pošto ne uzimaju dovoljno u obzir stvarna strukturalna ograničenja sa kojima se mladi suočavaju. Posebno je problematično to što se u uslovima velike zavisnosti od porodičnih resursa, kakva je česta u postsocijalističkim društvima, teško može govoriti o potpunoj autonomiji mladih.
Koncept postadolescencije kritikovan je zato što nije sasvim jasno da li on zaista označava novu posebnu fazu životnog toka ili samo produženu varijantu mladosti. Ovaj koncept nastaje iz opažanja da su tranzicije u odraslost produžene, destandardizovane i fragmentisane, pa se govori o praznini u životnom toku između adolescencije i pune odraslosti. Postadolescencija se povezuje sa odlaganjem obaveza, istraživanjem identiteta, nestabilnošću, fokusiranošću na sebe i osećajem da osoba nije više adolescent, ali još nije ni potpuno odrasla. Upravo tu nastaje problem; diskutabilno je da li su te odlike dovoljne da se govori o sasvim novom životnom periodu. Kritika ide u pravcu toga da koncept postadolescencije previše naglašava individualne i identitetske dimenzije, dok manje uvažava strukturalne uslove koji proizvode produženu mladost, kao što su ekonomska nesigurnost, otežan pristup stabilnom zaposlenju i produžena zavisnost od porodice.
Klasni identiteti kod mladih u Srbiji postoje, ali se oni ne ispoljavaju uvek otvoreno i jasno, već su često prikriveni, ambivalentni i posredovani svakodnevnim iskustvima. Teza o individualizaciji je doprinela predstavi da su obrazovanje, sposobnosti i lični izbori presudni za društvenu pokretljivost, pa mladi sebe često opažaju kao aktere koji samostalno oblikuju svoje biografije. Ipak, brojni dokazi pokazuju da klasni faktori i dalje snažno utiču na obrazovne i karijerne nejednakosti.
U Srbiji su klasni identiteti dodatno zamagljeni istorijskim iskustvom socijalizma, u kome je dominantna ideologija besklasnog društva potiskivala jasnije klasno samorazumevanje. Zbog toga mladi često ne izražavaju svoj klasni položaj direktno, kroz eksplicitnu klasnu svest, već ga prepoznaju posredno, u odnosu prema drugima. Klasni identiteti se zato ispoljavaju kroz opažanje razlika među vršnjacima, kroz simboličke granice i kroz procene o tome ko ima više mogućnosti, samopouzdanja, kulturnih resursa i obrazovnih šansi. Te razlike postaju vidljive u motivaciji za školovanje, u odnosu prema obrazovanju, u kulturnim praksama mladih i u načinu provođenja slobodnog vremena. Mladi u Srbiji klasne razlike ne moraju nužno imenovati kao klasne, ali ih žive i prepoznaju kroz svakodnevne razlike u stilovima života, očekivanjima i mogućnostima. Zato se može reći da klasni identiteti postoje, ali su više relacijski i simbolički nego otvoreno politički ili jasno artikulisani.
Na rodne identitete mladih u Srbiji utiče više međusobno povezanih činilaca. Oblikovani su širim rodnim poretkom i njegovim normativnim aspektima, odnosno društvenim predstavama o tome šta je poželjno i prihvatljivo kao ženskost i muškost. U lokalnom kontekstu posebno je značajna patrijarhalna matrica, koja postavlja normativne poželjne obrasce ponašanja, kao i očekivanja vezana za uloge odrasle žene i majke, odnosno odraslog muškarca i oca. Unutar takvog okvira mlade žene i muškarci formiraju sliku o sebi, svojoj budućnosti i svojim društvenim ulogama. Rodni identitet je posredovan i porodičnim habitusom, što znači da porodica ima važnu ulogu u prenošenju vrednosti, normi i očekivanja.