 | odgovor |
|
Prema Gidensovoj teoriji strukturacije, društvene strukture predstavljaju pravila i resurse kojim raspolažu akteri u toku života, a kao posledicu proizvode nove strukture koje internalizuje u habitus. Dejstvenost je sposobnost aktera da postupa intencionalno. Proces strukturacije postavlja mogućnosti, ograničenja, kao i uslove za dejstvenost, u zavisnosti od toga pojedinac konstruiše svoju biografiju, dok istovremeno oblikuje i menja strukturu. Analizirajući pojam socijalne biografije, vidimo da struktura zajedno sa njenim kontekstima pruža brojne faktore (ekonomske, društvene, kulturne i političke) koji oblikuju pojedinca u zavisnosti da li su ograničavajući ili omogućavajući, što je posredovano institucijama (porodica, crkva, država i ostalo).U konstruisanju socijalne biografije, veliki uticaj imaju porodični resursi i sam način strukturisanja porodice, u Srbiji vlada trend zadržavanja veze sa socijalnom strukturom preko roditelja. Ovo je zapravo posledica manjka pomoći i podrške za tranziciju u odraslost od strane institucija, kao i strukturalni rizici. Mladi se dugo zadržavaju u porodičnom okruženju zbog ekonomske zavisnosti i zarad roditeljske pomoći. Očekuju pomoć i podršku od roditelja kad je reč o obrazovanju, koje je često glavna investicija porodice. Sama dinamika porodice, kao i obrazovni sistem, deo su strukturalnih faktora koji utiču na socijalnu biografiju svakog pojedinca. Na dejstvenost mladih se gleda kao na spremnost da se adekvatno reaguje na promenljive kontekste (životne situacije). Mladi povezuju dejstvenost sa identitetom i subjektivitetom, odnosi se na način na koji mladi tumače određene situacije, okolnosti i sopstevno ponašanje. Kao što smo i naveli, postoji odnos između strukture i dejstvenosti kada je reč o konstruisanju socijalnih biografija. Strukturalni konteksti postavljaju uslove, a dejstvenost pruža resurse i veštine suočavanja i način reagovanja. Na dva primera ekstrema možemo obajasniti međuodnos ova dva aspekta. Sa jedne strane imamo osobu koja je odrasla u siromašnom okruženju, sa manjkom resursa i kulturnog kapitala, ona usvoja taj obrazac kao subjektivni. Prisutno je refleksivno delanje koje podrazumeva da se mlada osoba ne može odvojiti od svoje prošlosti i smatra da je ona obeležava, i na taj način razvija svoju biografiju. Pojedinac na ovaj način ne odvaja prošlost od budućnosti, smatra da se ne može prometi ništa, da nema poente boriti se za poboljšanje životne situacije. Sa druge strane, možemo navesti slučaj koji prevazilazi ograničenja habitusa u kom je odrastao. Pojedinac koji se u detinjstvu suočavao sa siromaštvom, degradacijom i teškim životnim događajima, uspeva sopstvenom dejstvenošću da iskoristi mogućnosti i veštine, za usavršavanje i poboljšanje svoje životne biografije, ali i strukture. |