 | Domaći 2 |
|
1. Kada je reč o porodičnim tranzicijama, Srbija pripada južnoevropskom modelu koji karakteriše kasno napuštanje porodičnog doma usled potrebe za formiranjem sopstvene porodice. Ovaj model je podržan institucionalnim okvirom postsocijalističkog tranzicionog režima. Prisutna je i kultura odlaganja, odnosno odlaganje završetka školovanja, zaposlenja, stambene nezavisnosti i zasnivanja porodice kao posledica nepovoljnih socioekonomskih uslova, što dovodi do takozvane zamrznute tranzicije. Iako su porodične tranzicije u Srbiji odložene, one su i dalje standardne, uz određenu vrstu neslaganja između normi i stvarne prakse. Sa jedne strane, visoko se ceni porodica, brak, deca, a istovremeno dolazi do odlaganja usled uticaja različitih faktora. Pružena je veća podrška kohabitaciji, ali je stepen njene zastupljenosti nizak. Sam proces tranzicije u roditeljstvo u Srbiji se odvija u institucionalno nepodržavajućem okruženju, što postavlja resurse porodice porekla kao ključne prilikom zasnivanja sopstvene porodice kod mladih. Kada govorimo o zemljama u regionu, kao čest razlog zašto mladi ostaju da žive u roditeljskoj kući izdvajaju se finansijske poteškoće (najviši procenat zabeležen je u Albaniji, a najmanji u Bugarskoj). U Sloveniji su zabeležene najviše stope vanbračnih zajednica, a takođe se ističe stav da je za srećan život važan partnerski odnos, koji ne mora nužno uključivati i rađanje dece. Ovo se razlikuje od drugih zemalja poput Srbije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Albanije, gde je zastupljen stav da je veoma važno zasnovati porodicu. |