Sociologija omladine 2024

1. За класичне приступе који тумаче младост као период између детињства и одраслости, сама младост се карактерише као транзиција у одраслост. Транцизија представља прелазак из једне животне фазе у другу, обележена кључним животним сферама и догађајима. Кључне сфере су: образовање, становање, заснивање породице запослење, док су 2 најважније транзиције образовно-радна и породично-стамбена. Под прекретницама између младости и одраслости узимају се: завршетак школовања, запошљавање, остварење финансијске и стамбене независности, скалпање брака и рађање детета. Међутим, сам теоријски приступ транзиције у одраслост је наишао на доста критика које се односе на његову употребљивост у данашњем савременом друштву. Наиме, сматра се да је дошло до дестандардизације животних токова и хетерогенизације животних путањи, социодемографска перспектива и социолошка теза о индивидуализацији. Истраживања спровођена у различитим западним земљама и бившим социјалистичким земљама не пружају доказе о хетерогенизацији животних путањи, већ о одлагању завршетка школовања, стамбеног осамостаљивања и заснивања породице, које обликују транзиције обележене „културом одлагања“, које се понекад називају „замрзнутим транзицијама“. Оваква продужена, дестандардизована транзиција у одраслост ствара празнине у животном току, која се назива настајућа одраслост а опажа као постадолесценција коју карактерише одлагање обавеза, као и истраживање идентитета, испробавање могућности везаних за љубав и рад, нестабилност, фокусирање на себе и осећање да се особа налази између адолесценције и одраслости. Овај период се можда може боље описати кроз концепт млад одрастао, који ставља већи нагласак на структуралне у односу на индивидуалне факторе. Карактеришу га промењени економски услови који воде снижавању друштвеног положаја младих, што доприноси изразито несигурним путањама, као и у смислу опадања значаја друштвених обележја одраслости, што је повезано са процесом индивидуализације. Подједнако важна критика се односи на дестандардизацију животних токова као последица индивидуализације, која ке карактеристична за постмодерност, о којој су говорили Бек и Гиденс. Као 3 кључна фактора у тези о индивидуализацији се издвајају: детрадиционализација, саморефлексивност и дестандардизација животних биографија.

Класично схватање транзиције у одраслост је замењено приступом животног тока, који се фокусира на истраживање односа између институционалних и структуралних чинилаца и значења која им актер придаје, доносећи на основу тога одлуке и делајући током свог живота. У оквиру анализа животног тока транзиција у одраслост се користи да означи процесе промене статуса и улога који су повезани са образовањем, запослењем, становањем и заснивањем породице и у скорије време са политичким (грађанским) доменом. Са својим фокусом на друштвено структурисање и индивидуално доношење одлука, овај приступ поседује знатне предности у односу на тезу о транзицију у одраслост.

2. Србија припада земијама јужног (медитеранског) обрасца транзиције у одраслост који обележава касно напуштање родитељског дома и продужена финансијска зависност младих од њихових родитеља са којима имају јаке емоционалне везе. Као главне одлике транзиције у одраслост код младих у Србији имамо: напуштање родитељског дома, брак или самостално живљење, финансијску независност и запослење.