 | Домаћи 1 |
|
1. Класични приступ транзиције у одраслост означава прелазак из једне животне фазе у другу, који је обележен животним догађајима у кључним сферама. Као кључне сфере важне су образовање, запослење, стамбено питање, оснивање породице. Увиђа се један стандардни образац преласка у одраслост, односно стандардне животне путање или биографије. То показује да се младост све више хомогенизовала као структура. Међутим, класични приступ животних биорафија се критикује јер се уочавају извесне разлике међу младима у погледу спровођења стандардног обрасца транзиције у одраслост. Поистовећивање младости са прелазном фазом ка одраслости, која имплицира хомогеност, у периоду касне модерне и све веће индивидуализације више не постоји. Разлози за то јесу глобалне промене које су довеле до дестандардизације животних путања, али су бројна истраживања оспорила тезу о хетерогенизацији и показала да је заправо реч о култури одлагања завршетка школовања, стамбеног осамостаљивања и заснивања породице. Тренд продужене транзиције, који се назива настајућа одраслост, ствара „празнину у животном току“ и опажа се као постадолесценција коју карактерише управо одлагање обавеза, као и истраживање идентитета и испробавање различитих могућности везаних за љубав и рад. Такође, детрадиционализација, као један од главних елемената касне модерности, доводи до ослобођања младих од колективних и структуралних форми и идентитета и усмерава их ка индивидуализованим формама и условима егзистенције. Животни путеви младих осамостаљују се у односу на услове или везе из којих потичу и на основу којих стичу сопствену реалност коју доживљавају као „личну судбину“. „Стандардне биографије“ су замењене „биографијом избора“ односно оне постају само-рефлексивне. Стога, на месту класичног приступа транзиције у одраслост долази приступ животног тока који је значајан због проучавања односа између институционалних и структуралних чинилаца и значења које им актер придаје, повезивања структуре и дејствености. Фокус је на друштвеном структурисању и индивидуалном доношењу одлука појединаца.
2. Истраживање које је спроведено поређењем података из 2003. и 2011. године показује да Србија припада земљама јужног (медитеранског) обрасца транзиције који обележава касно напуштање родитељског дома и продужена финансијска зависност младих од родитеља са којима их повезују јаке емоционалне везе. Такође, показује се да постоје извесне промене што се тиче финансијске независности младих у посматраном периоду, све је мање оних који су потпуно финансијски зависни од родитеља, што доприноси нешто бржој транзицији, али да то није битно утицало на побољшање стамбеног положаја, односно напуштања родитељског дома. Такође, путање транзиције младих жена и мушкараца показују одлагање одвијања кључних догађаја. Саме путање имају стандардан облик са мање или више синхронизованим животним догађајима: завршетак школовања, налажење посла, склапање брака и рађање детета у одређеном периоду који подразумева између 2 и 9 година, у зависности од временског размака између неких догађаја, попут завршетка школовања и заснивања породице. Може се закључити да су транзиције у Србији продужене, али не и дестандардизоване. Показало се да млади дуже остају у родитељском дому, што је и подржано од стране државне политике, а напуштају га услед жеље за оснивањем породице. Сара Петрић СО20/98 |