Sociologija omladine 2024

1. Posmatranje prelaska u odraslo životno doba kao izvesnog procesa tranzicije u odraslost (eng. transition to adulthood), sa sebi inherentnim fazama, bilo je pre svega svojstveno periodu modernosti, konkretno pristupima druge polovine 20. veka, pa sve do kraja šezdesetih i početka sedamdesetih godina, dok je krajem 20. veka većina teoretičara počela da formira otklon od klasičnih pristupa proučavanju mladih i okrenula se formulisanju novih pristupa, među kojima je i pristup životnog toka (eng. life-course approach). Promene životnih stilova mladih koje su počele krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka, prema Anđelki Milić, dovele su do „razlivanja matrice odrastanja na potkulture“ i omladina se „rastočila u konkretnu samoidentitetsku praksu mnoštva pojedinaca“. Nasleđe pokreta iz 1968. Milić naziva „postomladinskim sindromom“ ili „radikalizacijom mladosti“, zato što se u ovom periodu individualizuje mladost kao karakteristika, ostaje stvar izbora pojedinca da li se osećamo „mladim“. Za razliku od ovog perioda, klasični pristupi koji su prelazak iz detinjstva u odraslo doba posmatrali kao proces tranzicije, prepoznali su ključne faze kroz koje se ostvaruje ovaj proces, a to su: obrazovanje, zaposlenje, stanovanje i zasnivanje porodice. Kao dve najvažnije tranzicije navode se obrazovno-radna i porodično-stambena, a u okviru tog procesa identifikovani su „ključni životni događaji“ odn. „prekretnice“, u koje ubrajamo: završetak školovanja, zaposlenje, ostvarenje finansijske i stambene samostalnosti, i porodične tranzicije – sklapanje braka i rađanje deteta (Galland, 2001). U periodu između kraja Drugog svetskog rata i pokreta iz šezdesetih godina 20. veka došlo je do suženja perioda tranzicije u odraslost, usled produženja školovanja i ranijeg stupanja u brak. Upravo u ovom periodu smo imali homogenizaciju mladosti kao strukture i formiranje tzv. standardnih životnih putanja odn. biografija, koje su karakterisane izvesnim sledom životnih događaja koji su sledili jedan drugog u prilično kratkom vremenskom periodu od svega tri do pet godina. Ove standardizacije životnih putanja su bile karakteristične i za moderna zapadna društva, kao i za istočna socijalistička, a čak je u socijalističkim uočen viši nivo standardizacije i sigurnosti ovih životnih putanja.

Globalne promene krajem 20. veka, koje su zahvatile gotovo sva društva, kao što su slom socijalističkih režima, promene na tržištu rada, proces evropskih integracija, krize država blagostanja i neoliberalnih sistema, dovele su do preispitivanja pristupa proučavanju prelaska mladih u odraslo doba.

Pristup životnog toka se fokusira na istraživanje odnosa među institucionalnim i strukturalnim činiocima, kao i značenja koja im akter pridaje i na osnovu njih donosi izvesne odluke i dela tokom svog života. Upravo u ovome se ogleda jedna od glavnih prednosti ovog pristupa, jer se pažnja usmerava na agensnost i delatnost mladih ljudi kao aktera, kao donosioca odluka o svojim životnim putanjama u odraslost; kao i usmeravanje pažnje na relacije među različitim društvenim činiocima i njihovo interreagovanje.

Promišljanje novonastalih uslova i načina života mladih, njihovih identiteta, društvenog položaja dovelo je do kritičkog preispitivanja relevantnosti koncepta tranzicije u odraslost. Jedna od najvećih zamerki je da koncept tranzicije ka odraslosti podrazumeva homogenost tog procesa, koja u društvenom kontekstu kasne modernosti i individualizacije više ne postoji. Koncept tranzicije ka odraslosti je dalje problematizovan kroz diskusije o destandardizaciji životnih putanja, iz sociodemografske perspektive, kao i perspektive sociološke teze o individualizaciji, ali je takođe bilo diskusije i o dekonstrukciji samih pojmova tranzicije i odraslosti u kontekstu savremenog društva.

2. Kao glavne odlike tranzicije u odraslost mladih u Srbiji možemo navesti: model zasnivanja porodice južnoevropskog tipa odn. mladi duže ostaju u roditeljskom domu, kog mahom napuštaju radi osnivanja sopstvene porodice; veća finansijska nezavisnost je doprinela nešto „bržoj“ tranziciji, mada ovo nije doprinelo većoj stambenoj nezavisnosti, jer je samo 4% mladih kupilo stambeni prostor i još 7% iznajmljuje; obrasci zasnivanja porodice su odloženi u kasne dvadesete i rane tridesete, što takođe nije poboljšano višim nivoom finansijske nezavisnosti; nemamo pluralitet porodičnih formi, i dalje imamo brak kao dominantni obrazac, uz isvestan porast kohabitacija i niskom stopom razvoda; mladi se i dalje u velikoj meri oslanjaju na porodične resurse, u materijalnom, kulturnom i socijalnom smislu, što je podržano od strane državnih mehanizama putem socijalnih politika;putanje tranzicija u odraslost mladih muškaraca i žena su i dalje homogene, tranzicije su prilično standardizovane, trajanja od dve do devet godina, u zavisnosti od razmaka između nekih životnih događaja. Zaključno, životne putanje mladih u Srbiji su u procesu homogenizacije, što je u skladu s ostalim postsocijalističkim zemljama bivše Jugoslavije, u kojima imamo produžene tranzicije, koje još uvek nisu destandardizovane, odnosno imamo nisku pluralizaciju životnih putanji (Kuhar, Rieter, 2012a).