 | Prvi domaći |
|
1. Pristup tranzicije u odraslost odnosi se na prelazak pojedinca iz jedne životne faze u drugu, tačnije na proces odraslosti koji je prema standardizovanim putanjama obeležen školovanjem, zaposlenjem, finansijskom i stambenom nezavisnošću i porodičnom tranzicijom, tj. preuzimanjem odgovornosti za dete. Ovaj pristup je kritikovan od strane teorija kasne modernosti, pogotovo iz perspektiva teza o individualizaciji. O destandardizaciji životnih putanji govori se kroz sociodemografsku perspektivu, ali nama bitnije kroz sociološku tezu o detradicionalizaciji životnih putanji i sve većoj individualizaciji. Ovi pristupi su takođe kasnije kritikovani, a oni govore o napuštanju tradicionalnih grupa(detradicionalizacija), sve većoj individualizaciji i destandardizaciji životnih putanji, kroz teorije o „postadolescenciji“ i „young adult“. Dok klasični pristup tranzicije u odraslost gubi na značaju, na njegovo mesto dolazi pristup životnog toka koji se fokusira na promene statusa i uloge, to jest povezuje strukturalne faktore i dejstvenost i time ovu temu čini sociološki relevantnijom.
2. Glavne odlike tranzicije u odraslost mladih u Srbiji odnose se na sticanje nezavisnosti od roditelja i to u smislu finansijske i stambene odvojenosti, zaposlenosti i zasnivanja sopstvene porodice mladih. Ova tranzicija se tokom perioda istraživanja 2003-2011 sve više individualizuje i životne putanje bivaju sve više destandardizovane, pa se tako i klasična sinhronizacija događaja u životnoj putanji(završetak školovanja, pronalaženje posla, sklapanje braka, planiranje dece) menja. |