 | Odgovor |
|
Pre svega, bitno je istaći da je pandemija covid19 poremetila čitavu realnost porodica s obzirom na to da se pojavila kao nova pretnja o kojoj se znalo vrlo malo, a koja je aktivirala strah i napetost. Usled pandemije došlo je do promena školske i radne organizacije, ali i generalnog snabdevanja domaćinstva s obzirom na ograničenu ponudu osnovnih stvari u prodavnicama ali i na činjenicu da nije bilo preporučljivo izlaziti bez preke potrebe. Samim tim većina članova vreme je provodila unutar doma pa je više nego pre bila naglašena skučenost prostora za obavljanje individualnih aktivnosti. Sve ovo uzrokovalo je tenziju unutar porodica i porodičnih, intergeneracijskih odnosa. Upravo kako bi se pomenute tenzije smirile, neophodno je bilo razvijanje rutinizovanih praksi kroz porodične dogovore i kompromis. Porodice su pomagale starijim članovima koji su bili posebno ugrožena kategorija i međusobno vršili podelu kućnih poslova za čije su obavljanje sad imali više slobodnog vremena. Zahvaljujući razvijenosti komunikacijskih mreža, češće nego pre su se čuli sa članovima porodice od kojih su bili fizički razdvojeni. Ipak, vremenom dolazi do prezasićenosti zajedničkim vremenom u zatvorenom prostoru, ali i do osećaja izolovanosti i usamljenosti i pored navikavanja na krizu. Iz ovoga se jasno stiče utisak da je period krize obeležilo smenjivanje osećaja usamljenosti i želje za individualnim prostorom i vremenom s jedne, i izražene intergeneracijske solidarnosti usled neizvesnosti koju je covid19 doneo sa sobom, s druge strane. |