 | Odgovor |
|
Razvijajući svoje teorijsko stanovište, Bengtson i saradnici su sastavili model za empirijsko istraživanje intergeneracijske solidarnosti koji u sebi sadrži šest dimenzija: 1. asocijativnu (kvalitet i učestalost interakcije), 2. funkcionalnu (razmena podrške i pomoći), 3. strukturalnu (mogućnost i uslovi ostvarivanja kontakta usled, na primer, fizičke udaljenosti), 4. afektivnu (uzajamnost i doživljaj međusobnih emocija), 5. konsenzualnu (sličnosti i razlike u pogledu vrednosnih orijentacija) i 6. normativnu (sličnosti i razlike u pogledu normi koje se odnose na porodičnu dinamiku). Pridodata dimenzija konflikta obuhvata šest ključnih izvora sukoba između roditelja i njihove (odrasle) dece: 1. razlike u načinu i stilu komunikacije, 2. ličnim navikama i stilovima života, 3. roditeljskim praksama, 4. neslaganja političke, religijske i ideološke prirode, 5. radne orijentacije i 6. održavanje domaćinstva. Kako autori zaključuju, najveći broj ispitanika izdvaja način komunikacije i životne navike kao najčešće izvore sukoba, pri čemu postojeće tenzije ne nastaju usled maglovito definisanog „generacijskog jaza“, već im uzrok leži u specifičnostima odnosa između aktera. Neki toretičari pri definisanju pojma "ambivalencije" daju prednost kontradiktornim emocijama, smatrajući da je reč o sumi pozitivnih i negativnih osećanja prema roditeljima ili detetu. Ambivalentan osećaj u intergeneracijskim odnosima mogu imati poreklo strukturne prirode. Ovaj pojam je potebno posmatrati u okviru perspektive životnog toka i strukturisane individualizacije. |