 | Odgovori |
|
1. U diskursu intenzivnog majčinstva se pritisak stavlja na majke, gde je potrebno i neophodno da se u potpunosti posvete detetu, a na neki način i podrede i stave na čekanje ceo svoj život radi dobrobiti deteta. Tu postoji i marginalna uloga oca, koji je dužan da bude jedini hranitelj, kako majka ne bi morala da radi, i da obezbedi sve potrebne uslove pre rođenja deteta i kada se ono rodi, ali se tu njegova uloga završava. Dakle, podrazumeva se da roditelji zajedno moraju detetu pružiti najbolje moguće uslove kako bi imalo dobru osnovu da bude "super dete", u društvu u kom se ne prašta sve što je prosek ili ispod proseka. Tada se od strane društva nečije roditeljstvo karakteriše i ocenjuje kao dobro ili loše, u zavisnosti od toga kako ga društvo procenjuje. Individualizacijom pojedinca se i sva odgovornost prebacila na roditelje, odnosno majku, koja je bila zadužena za dete u njegovim formativnim godinama i kasnije.
2. Kada je posle Drugog svetskog rata povećana zaposlenost žena i nadalje njihova veća emancipacija, vladajuća ideologija familizma 20. veka je počela sa širenjem neke vrse moralne panike vezane za roditeljstvo. Tu je nastupio ideal intenzivnog materinstva, kojim se smatra štetnim i pogubnim za psihofizički razvoj deteta ukoliko je majka više odvojena od njega zbog posla. Iako su žene u tom periodu bile opterećene duplim teretom, koji je podrazumevao i rad na poslu, a i rad u domaćinstvu, smatralo se da je u najboljem interesu deteta da majka bude sveprisutna u životu deteta. Neki teoretičari, poput Colemana, smatrali su da je slabljenje socijalnog kapitala posledica zapošljavanja majki i njene manje prisutnosti u vaspitanju dece.
3. Nadovezujući se na prethodno pitanje, dalje vraćanje žena u privatnu sferu je i danas jako aktuelno, bazirajući se na ideologijama familizma, kao i kvazi-medicinski utemeljenim podacima da je konstantna pažnja majke potrebna detetu kako bi se ono razvilo u samostalnu i više saosećajnu individuu. Ponovo se perpetuiraju davno uspostavljene funkcionalističke vizije podeljenosti uloga između muškaraca i žena, a sada je samo dodato da pored finansijske, muškarac ima i emocionalnu ulogu u porodici podržavajući ženu u odgajanju deteta. Naturalizacijom uloge žena, diskvalifikuje se njihova potencijalna želja da sebe ostvare u obrazovnom i karijernom smislu, nametajući im osećaj krivice ako ipak u tom intenzivnom materinstvu nisu uspele da stvore "čudo od deteta". Održavanjem takvog poretka, ženi se opet nameće sav teret očuvanja porodice kao društvene zajednice, onemogućavajući im da se ostvare na tržištu rada. Sav njihov rad u domaćinstvu se ne vrednuje na isti način kao rad na tržištu rada, niti je plaćen, što odgovara kapitalističkom sistemu proizvodnje. |