 | Odgovor |
|
Nakon "velikog praska" u društvenim naukama koji se desio početkom sedamdesetih godina, od strane feminizma i Nove levice dolazi do kritičkog odnošenja prema porodičnom životu i takvom modelu porodice. Možemo razlikovati tri vrste reakcija na promene i tzv. „propadanje porodice“. Feministkinje i radikalna nova levica su smatrali da su promene dobrodošle, jer će slomiti instituciju opresije prema pojedincu, posebno ženi. Drugi tip reakcije su iskazali „pesimisti“ – tradicionalni konzervativci nove desnice. Oni smatraju da, sa jedne strane, emancipovane žene svoje potrebe stavljaju iznad porodičnih, a sa druge strane, feminizam i pomoć države blagostanja takođe smanjuju opredeljenost muškaraca da rade i budu odgovorni domaćini. Samo državna politika koja podržava i ojačava tradicionalnu porodicu može sprečiti rast „potklase“ koja vodi ekonomskom padu. Treću vrstu javnog i naučnog diskursa možemo nazvati „optimističnom“. Nakon drugog svetskog rata ideal „drugarskog braka" pojavio se u okviru posleratnog napora da se konsoliduje i stabilizuje porodični život. Nakon toga imamo pojavu drugarskog braka, kao i shvatanje da se intimnost mora postići i održati, a da ne dolazi prosto sa bračnim statusom. Veći broj istraživanja je naglasio značaj koji bračni parovi pridaju svom partnerstvu i da se uspešan brak povezuje sa naporom uloženim u njega. Tokom osamdesetih sociološko istraživanje se pomerilo ka intimnim vezama bračnih parova, otklanjajući se od ranije preokupacije strukturama i funkcijama porodice i srodstva. Tako Entoni Gidens uloga i ograničenja povezanih sa tradicionalnim društvenim odnosima i prinuđeni su da stvaraju svoje sopstvo kroz svakodnevne odluke. Ovaj svesni proces biografske konstrukcije proteže se i na lične veze, koje se procenjuju i sprovode iz pozicije samosvesnosti. Prema Gidensu, ljudi sve više traže intimna povezivanja sa drugima koja se održavaju na osnovama zajedničkog znanja i razumevanja – „self- disclosure“. "Čista veza“ se održava isključivo dok svaka strana nastavlja da od nje dobija dovoljno ličnog zadovoljstva, a ona predstavlja idealni tip intimnog povezivanja u savremenom, postindustrijskom, društvu. I u odnosu na procenu uticaja transformisane intimnosti na porodični, ali i širi društveni kontekst opet možemo razlikovati dva pristupa: „optimistični“ i „pesimistični“. Prema optimističnom pristupu u pitanju je pozitivna promena, koja u novim diskursima o intimnosti vidi novi oblik emancipacije pojedinaca koja u praksi proizvodi novu egalitarnost imeđu pojedinaca oslobođenih od tradicionalnih očekivanja i stega. Između ove dve krajnosti: optimistične i pesimistične, postavljaju se pitanja koliko su drastične i dramatične promene u sferi intimnosti, kao i koliko su široke i duboke, rasprostranjene i značajne promene porodičnog života? Sa jedne strane, statističke analize trendova u formiranju porodice koji ukazuju na sve više varijeteta životnih porodičnih aranžmana, mogu se takođe koristiti da se podvuče kontinuitet tradicionalnih veza, s obzirom da većinu porodica i dalje čini heteroseksualni par. S obzirom da je ranije bilo malo istraživanja ličnih veza, a nema ih ni sada, teško je ustanoviti koliko je promena u intimnosti i ličnim vezama stvarno dramatična. |