 | Odgovor |
|
Postoje 3 vrste reakcije na "propadanje porodice", kada govorimo o transformaciji porodičnih veza. Sa jedne strane feministkinje i radikalna nova levica su smatrali da su promene poželjne i da će dovesti do oslobađanja žena od opresije. Sa druge strane, drugi tip reakcije bio je negativan i njega su iskazali tradicionalni konzervativci nove desnice tvrdeći 2 stvari- prvo: emancipovane žene svoje potrebe stavljaju ispred porodičnih i drugo: feminizam i pomoć države blagostanja smanjuju opredeljenje muškarca da budu radno aktivni i odgovorni domaćini. I treći tip reakcije bio je optimističan i u okviru njega nastaje koncept "drugarskog braka" koji se pojavio se u okviru posleratnog napora da se stabilizuje porodični život. On podrazumeva pomeranje bračnih parova ka egalitarnijem partnerstvu zasnovanom na saradnji i pregovaranju i uveli su ga Jang i Vilmont u okviru svoje teoreme o „simetričnoj porodici“. Posledično, pojava drugarskog braka uticala je i na pojavu shvatanja da se intimnost mora postići i održavati a da ne dolazi prosto sa bračnim statusom. Sam termin „intimnost“ se pojavio da zameni termin „primarne veze/odnosi“, koji se nekada koristio, što nam govori o tome da je sada naglasak na kvalitetu odnosa, a ne na strukturi. O transformaciji intimnosti nam govore mnogi autori. Jedan od njih je Entoni Gidens koji je govori o konceptu tzv. čistih veza. Čiste veze su novi idealni tipovi partnerskih odnosa i intimnosti, to su veze koje su u potpunosti oslobođene sputanosti tradicije nužnosti i obaveza i zasnovane su na ispunjenju ličnih potreba. Neka od obeležja ovih veza su: sloboda izbora, ravnopravnost partnera, seksualni odnosi su oslobođeni od reprodukcije i u fokusu je ljubav. O ovome su govorili i Bekovi u okviru svoje teze o individualizaciji. Uvode koncept "normalan haos ljubavi" u okviru kojeg govore da se javljaju rizici i destabilizacija partnerskih odnosa. Samim tim porodične veze postaju uslovne i karakterišu ih rizici i lomljivost naspram pravila i rituala, i javlja se paradoks: ljubav i intimnost postaju centralni ideal, ali istovremeno sve ih je teže obezbediti i održati. Ovim pristupima upućene su različite kritike. Prva govori o tome da su ove teorije porodičnog života apstraktne u odnosu na stvarni kontekst ličnog i porodičnog života, druga govori o tome da se one koncentrišu uglavnomna odrasle i njihove (uglavnom seksualne) odnose, i treće govore o tome da se zanemaruju rodni i klasni aspekti. U odnosu na procenu uticaja transformisane intimnosti na porodični život možemo razlikovati dva pristupa: „optimistični“ i „pesimistični“. Prvi pristup govori o pozitivnoj promeni i u vidi je kao novi oblik emancipacije pojedinaca. Drugi pristup potencira pad moralnosti. Ralfu Fevr govori da postoji velika emocionalna cena savremenih veza u individualizovanom i detradicionalizovanom svetu: muškarci i žene postaju žrtve svoje potrage za ljubavlju i intimnošću, pate od frustracija, razočaranja i nesigurnosti. On, Lasch i Sennett smatraju da je ekonomska racionalnost prodrla u sferu domaćeg i iskvarila način na koji se doživljavaju intimni društveni odnosi. Naglašavaju da je porast značaja intimnosti simptom sobom opsednute i atomizovane potrošačke kulture, a kao jedan od argumenata navode sve veću prodaju knjiga psihološke samopomoći, rešavanja problema u odnosima partnera. |