 | odgovor |
|
Pri razmatranju transracije ličnoh i porodičnih odnosa u savremenm društvu možemo razlikovati tri vrste reakcija na promene i tzv. „propadanje porodice“. Na prvom mestu imamo feministkinje i radikalnu novu levicu, oni su smatrali da su promene dobrodošle, jer će dovesti do kraja opresije prema pojedincu, posebno ženi. Drugi tip su tradicionalni konzervativci nove desnice (“pesimisti”). Oni smatraju da, sa jedne strane, emancipovane žene svoje potrebe stavljaju iznad porodičnih, a sa druge strane, feminizam i pomoć države blagostanja takođe smanjuju opredeljenost muškaraca da rade i budu odgovorni domaćini. Značajan prestavnik je Čarls Mari (teorija potklase). Treći tip je takoreći “optimistični” i karakterišr ga ideal “drugarskog braka” koji se pojavio se u okviru posleratnog napora da se konsoliduje i stabilizuje porodični život. Jang i Vilmot tvrde da se bračni parovi pomeraju ka egalitarnijem partnerstvu zasnovanom na saradnji i pregovaranju. Pojava ideala drugarskog braka uticala je na javljanje shvatanja da se intimnost mora postići i održavati a da ne dolazi prosto sa bračnim statusom. Reč „intimnost“ se pojavila da zameni termin „primarne veze/odnosi“ – što ukazuje na pomeranje fokusa sa strukture na kvalitet odnosa. Intimnost se odnosi na kvalitet bliskih veza između ljudi i na proces izgradnje tog kvaliteta. U doba kasne modernosti intimnost se razvija oko aspiracija ka tzv. čistim vezama (konceptu koji je konstruisao Gidens). One su „pročišćene“ od sputanosti tradicije, nužnosti i obaveza, zasnovane na ispunjenju ličnih potreba; odraz su „čišćenja“ prostora intimnosti od društvene regulacije. Bračni par Bekovih ističe javljanje “normalnog haosa ljubavi” do koga je došlo zbog novih rizika i mogućnosti koje doba modernosti. Ovde se javlja paradoks- ljubav i intimnost postaju centralni ideal, ali istovremeno sve ih je teže obezbediti i održati. Pristupima razvijenim unutar različitih varijanti teorija refleksivne modernizacije upućene su različite kritike. Prva je kritika koja kaže da su ove velike teorije porodičnog života apstraktne u odnosu na stvarni kontekst ličnog i porodičnog života. Druga ističe to da se one koncentrišu na odrasle i njihove odnose, teorijski ih tumačeći u smislu individualizovanih i pregovaranih interakcija. Isticanje zanemarivanja rodnih i klasnih aspekata koji utiču na odnose individua je još jedna važna kritika. U odnosu na procenu uticaja transformisane intimnosti na porodični život možemo razlikovati dva pristupa: „optimistični“ i „pesimistični“. Prema optimističnom pristupu u pitanju je pozitivna promena, koja u novim diskursima o intimnosti vidi novi oblik emancipacije pojedinaca Ovo u praksi proizvodi novu egalitarnost imeđu pojedinaca oslobođenih od tradicionalnih očekivanja i stega. Pesimistični pristup potencira pad moralnosti, naglašava se da sekao posledica detradicionalizacije i individualizacije javlja egoistični narcistički individualizam, koji vodi demoralizaciji zapadne kulture. Ralfu Fevr navodi da postoji velika emocionalna cena savremenih veza u individualizovanom i detradicionalizovanom svetu: muškarci i žene postaju žrtve svoje potrage za ljubavlju i intimnošću, pate od frustracija, razočaranja i nesigurnosti. On zajedno sa Lasch-om i Sennett-om naglašava i to da je ekonomska racionalnost prodrla u sferu domaćeg i iskvarila način na koji se doživljavaju intimni društveni odnosi. Sa druge strane ističe se budući da je ranije bilo malo istraživanja ličnih veza, a nema ih ni sada, teško je ustanoviti koliko je promena u intimnosti i ličnim vezama stvarno dramatična.
|